Samohranoj majci, 34-godišnjoj Luciji Ratković i njenim sinovima, 17-godišnjem Petru, godinu dana mlađem Ljubomiru i Blagoju (11) u selu Gornje Žapsko kod Vranja, reporteri "Vesti" uručili su poklon kofer pun odeće, dar anonimne dobrotvorke iz Nemačke. Bilo je i patika za najmlađeg Blagoja, kao i bombona. Deca su se obradovala garderobi jer će se ponoviti za nastupajuću letnju sezonu. Kako se do kuće Ratkovića teško dolazi, a posebno tokom kišovitih dana, to je bio i glavni razlog što do njihovog doma ovog puta nismo stigli, već smo se sa Lucijom i njenim sinom Petrom susreli u Vranju, tokom pijačnog dana.
– Molim vas da se mnogo zahvalite našoj dobrotvorki. Radimo puno, deca idu u školu, a potom su na njivi i u vinogradu. Imamo nešto voćaka, krave, svinje, kokoške… Sadimo i baštu. Radimo po 18 sati dnevno, odmaramo se samo kad su veliki praznici. Za nas je svaka pomoć dobrodošla i zato svim našim dobrotvorima Bog da podari sreću i zdravlje i neka im se vrati stostruko – poručuje Lucija, narušenog zdravlja. Ima cistu na materici, ali je pod terapijama i dobro je. Izbeći će operaciju. U međuvremenu, mora da radi zajedno sa decom. Popravljali su kuću koja s jedne strane samo što se nije urušila.
– Popravljali smo krov, menjali crep i stavljali na sastavima nove maije kako ne bi teklo. Kuća je usled obilnih kiša, a mi smo na jednoj strmini, na uzvišici, još više popustila u donjem delu. Prvo jače nevreme ili zimi sneg usloviće da polovina padne. Samo smo koliko-toliko sigurni da će gornji deo, te dve sobice i hodnik ostati da imamo gde da trenutno živimo – priča Lucija.
Dečaci neumorno rade na njivama, sve je posejano, Petar i Ljubomir voze traktor i sve sami obrađuju. I veliki vinograd, srede ga po propisu kao pravi domaćini kako bi rodio i doneo prihod.
"Gledamo da se prvo prehranimo i obučemo. Deca rastu, Petar nosi patike broj 46, Ljubomir ga stiže. Odeća, takođe, sada su porasli, iako su maloletni. Izdržljivi su i svesni da će svaki dinar koji odvojimo biti uložen u novu kuću. Naime, odlučili smo da u dvorištu, na našem placu, započnemo izgradnju kuće, pa šta bude. To nam je jedino rešenje. Počećemo s kupovinom materijala. Kupili smo blokove, sad čim uštedimo kupićemo cement. Gledamo da nađemo daske na zajam ili da nađemo trupce i odnesemo na pilanu da nam istružu kako bismo udarili temelj. Ako udarimo temelj do zime i ozidamo ove blokove biće to praznik za nas. E, da je naš domaćin živ, ali prerana opaka bolest nam ga uze, evo uskoro će biti dve godine kako s nama. Hvala Bogu, jedino su uz nas bili čitaoci "Vesti", dragi i dobri ljudi iz naše dijaspore. Oni su na pomogli da preživimo u početku, da deca stanu na noge, dođu sebi i shvate da samo radom mogu da opstanu u planinskom selu. Zahvalni smo i sestrinstvu manastira Svetog Stefana koji je tu u blizini. Mnogo su nam pomogli da uz veru, ljubav i nadu prebrodimo teške trenutke – priča Lucija.
Najveći problem je što se do žive pare najteže dolazi, a ona je najpotrebnija za izgradnju kuće. Za hranu ne brinu, ko radi nikad neće biti gladan, svesni su toga.
Nije danas lako bolesnoj mladoj ženi da opstane bez muža, sa trojicom sinova koji idu u školu. Dok joj je suprug bio živ mogli su sve, planirali su i izgradnju tri male kuće, za svakog sina ponaosob. Ali, sudbina je htela drugačije. "Poslova napretek, od pripreme hrane do pranja veša na ruke… Ali, mora se, budućnost uvek postoji za hrabre i vredne ljude", ističe Lucija.
|
Slatka muka
I grožđe u temeljima
|
