Vazda sam smatrao da su humor i satira najveći protivnici ne vlasti, nego onih koji se sprdnjom teše. Koja je to još zajebancija obalila bilo kog diktatora? Da li su se Slobini kordoni povukli kad su im studentkinje cvećem kitile pumparice, ili tek onda kad je naišla gnevna raja sa bagerima, potpomognuta, doduše, subverzijom Miloševićevog najbližeg okruženja?
Srbiji je dosta krvi i stradanja, ne zna se da li su nas više zatirali Nemci, Bugari i Austrougari, uz sasluženje lažne eks-ju braće, ili mi sami sebe. Što da ponavljamo ’41, je l’ nas baš toliko ima da ginemo i međusobno?
Zato, gospodo iz vlasti, lepo dajte ostavke i da se raziđemo ko ljudi.
Zašto?
Iz toliko razloga da bi i ceo komplet Tolstojevih sabranih dela bio premali da se ti razlozi iznesu.
Prvo: lažete gde stignete.
Drugo: kupujete doktorate.
Treće: tumarate kao muve bez glave, udarate našim glavama o zid Istoka i Zapada.
Četvrto: vodite nas u propast, onako očajnički, instalirani na mesta koja pripadaju odgovornima i patriotama, a ne vama.
U četvrtak vam je u gostima bio her Šokenhof, zadužen da vas šamara posle deserta kod Angele, čisto da vam da do znanja da je taj desert stvar tradicionalne nemačke kurtoazije i da će vam izaći na nos ne budete li se držali svake od sedam tačaka ultimatuma.
Ni po jada ako to samo vama izađe na nos, nego ćemo to iskijati mi, taoci vaše kolaboracije, robovi vaših kapitalista sa neljudskim likom, nevoljni učesnici puzanja pred silnicima, ljudi zgaženog ponosa, gladni i poniženi.
Zato, dajte ostavke, budite ljudi, priznajte da to nije za vas, ne čekajte da iza vas ne ostane ni kamen na kamenu. Mi vas smeniti ne možemo.
Odakle vam to da nema drugog puta sem gole izdaje? Zar tako nisko mislite o sopstvenom narodu, koji je vazda bio veći od svakog svog vladara, a kamoli od vas? Ko vam je dao blanko ovlašćenje da u naše ime radite sve to što radite? Ne gazite naš obraz zarad vaše ogoljene, sirove, prostačke vlasti kakvu srpska istorija ne pamti.
Čačanski pop tešio je svoju ženu kad se jednom, onako baš ražalošćena, zapitala:
– Na svakoj sa’rani se sita isplačem, svaki put. Oće li neko plakati kad ja umrem?
Oće, reče pop, ona šestorica što te budu nosila.
Popadija je imala cirka sto kila, onako odokativno.
A mi vas nosimo bogme još od onih izbora kad ste izvarali narod, a to baš i nije bilo teško jer niko nije verovao da ste gori od ovih pre vas. Ej, pa zar je bilo normalno da prešišate čak i Borisa?!
Poštovani kolega Dejan Lukić, podsećam, grdno se zabrinuo uoči tih izbora:
– Ako padne OVAJ, koga ću ja da pljujem?
Htedoh da kažem: Deki, druže, ne sekiraj se…
Na trideset i kusur stepeni Beogradom šeta brkata baba, sve sa pletenim rukavicama i plavim, zimskim kaputom. Priča sama sa sobom, gladi mrke brke. Zabrinuto pratim gde će, da neće u vladu, u predsedništvo, u neki od kabineta, da li će eskivirati onu košulju što se vezuje na leđima i umesto tamo gde joj je mesto – vaskrsnuti na "Pinku".
Gde će obznaniti narodu da "Fijat" kreće u Rusiju, da Beograd na vodi niče čim se srokaju izbegličke barake i da će vaskrsli Mojsije povesti Srblje kanalom do Soluna.
Dajte ostavku, poslednji put vam kažem. Prošlo je vreme humora i satire, vi ste štaviše vrlo ozbiljni slučajevi, u svakoj brkatoj babi koja na trideset i kusur stepeni nosi kaput i pletene rukavice vidim nekog od vaših ministara.
Da citiram vašeg Vođu: vi ste hiljadugodišnji promašaj ove zemlje.
