Priču o Borisu Daiću počinjemo ipak o njegovoj velikoj ljubavi prema muzici i bubnjevima.
Ponosni Ličanin
Boris Daić rođen je u Hamiltonu 19. januara 1964. Godine. Otac Gojko je rođen u selu Josipdol kod Ogulina u Lici, a majka Ljubica u Starom selu kod Topuskog na Kordunu. Ima mlađeg brata Petra i sestru Anđu. Sa suprugom Đurđom, devojačko Navala, koja je rodom iz Poduma kod Otočca, upoznao se 1992. Kada je dolazila kod familije u Hamilton, a venčali su se 2000. u crkvi Sveti Nikola na Barton St. Imaju dvoje dece – sina Stefana i kćerku Emiliju. Radi kao tehničar u laboratoriji u kompaniji Tech Stone Floor and Njall u Hamiltonu, na istraživanju novih glazura u građevinskoj industriji. |
– Kao dete zavoleo sam bubnjeve i praktično sam počeo da sviram od svoje desete godine – seća se svojih muzičkih početaka Boris Daić. – Pre toga sam uspeo da ubedim tatu da bubnjeve volim više od harmonike. Na igrankama sam stalno gledao orkestar na bini i moji roditelji su znali gde će me naći kada pođu kući – uvek sam bio pored bubnjara. Moj prvi učitelj je bio Pašo Hrnić, lokalni bubnjar, koji mi je pokazao osnovne stvari. A posle nekoliko godina išao sam na časove u muzičku školu. Bilo je više učitelja, ali vrhunski je bio Ed Sof, profesor bubnjeva na North Texas State Universitdž, od koga sam mnogo naučio o džezu i pristupu muzici opširnije. U Teksas sam odlazio na seminare, gde je, pored navedenog profesora, bilo još dosta muzičkih stručnjaka od kojih sam učio, ali sam po povratku u Kanadu morao mnogo raditi i vežbati, kako bi potpuno savladao tajnu uspešnog bubnjara. U meni je uvek bio Balkan i taj melos jer se to slušalo u našoj kući, u duši su se vrtele dve muzičke struje – istok i zapad. Strpljivim vežbanjem i učenjem čovek može mnogo postići, a ja sam, pored bubnjeva, naučio da sviram i udaraljke, conge, kakson, tarabuk i tapan tako da mogu da ostvarim više ritmova i boja u bilo kojoj muzičkoj situaciji.
Druga velika ljubav Borisa Daića svakako je folklor…
– Kao momak dugo sam igrao u srpskom folklornom ansamblu Kolo iz Hamiltona, kao solista i kolovođa. Bio sam umetnički direktor (koreograf), a jednu godinu i predsednik. Redovno smo putovali na festivale i koncerte kao i razna zbivanja u srpskim zajednicama u SAD (Čikago, Klivlend, Milvoki) i Kanadi. Najveći uspeh kao igrač doživeo sam nastupom u Njujorku u Lincoln Center u Alice Tulledž Hall kada je Kolo učestvovalo na Slavenskom festivalu, kao jedini predstavnici srpske zajednice iz Kanade.
Lepota Plitvica i energija Beograda– Putovao sam četiri puta u zavičaj mojih roditelja kao mladić, a poslednji put 2005. sa svojom familijom. Volim otići u Josipdol u Lici, gde mi je rođen otac Gojko u zaseoku Podveljun. To selo je uvek bilo lepo i mirno, a pogotovo sada kada su ostali samo stariji ljudi u penziji. Familija Daić potiče sa Plitvičkih jezera, koja sam obišao sa svojim roditeljima, bratom i sestrom u jednoj od ranijih poseta i moram priznati da je to nešto posebno. Bio sam i u Beogradu , koji me oduševio. Beograd ima neku energiju koja ga razlikuje od drugih gradova. Živ je i u njemu se stalno nešto događa. Rado prima goste i nudi zaista mnogo, pogotovo kada je reč o kulturnim zbivanjima i noćnom životu. |
Predsednik ste škole srpskog folklora Sloga?
– Ljubav prema folkloru i uopšte prema srpskoj tradiciji je jedan od glavnih razloga što smo 1. oktobra 2010. osnovali školu srpskog folklora Sloga, čiji sam predsednik, a trenutno i učitelj trećeg ansambla. Mi smo kulturna organizacija fokusirana na održavanje srpskih običaja i kulture kroz tradicionalnu srpsku folklornu igru i pesmu iz svih srpskih krajeva bivše Jugoslavije. Pod umetničkim rukovodstvom našeg koreografa i učitelja Luke Popovića iz Toronta, opredeljeni smo na umetničko i scensko izvođenje svake koreografije, što srpskoj deci kanadskog porekla služi da se približe svojim korenima. Veliki trud ulažemo u kreiranje i šivenje autentičnih nošnji za svaku koreografiju, što doprinosi scenskoj raznolikosti, ali i ističe ogromno kreativno znanje našeg koreografa. Deca su srećna kada dobiju nove nošnje za svaku novu koreografiju što možemo zahvaliti mojoj tašti Mici Navala, koja se trudi da ih sašije gotovo kao originale iz starog kraja.
Koliko ste imali nastupa na javnoj sceni?
– Održali smo četiri godišnja koncerta, od kojih su poslednja dva održana u koncertnoj sali, što je našim igračima a i publici bilo jedno potpuno novo iskustvo na ovim prostorima. Folklor je umetnost i smatramo da ga tako treba i tretirati. Želeli smo da naši igrači osete scenu, da sva pažnja publike bude upućena njima i da njihov rad i trud, kao i umetnički rad našeg koreografa Luke Popovića dođe do punog izražaja. Po završetku koncerta svi su bili oduševljeni, kako učesnici tako i publika. Prošlogodišnji koncert je zasenjen ovogodišnjim koji smo održali u maju.
Sa Neletom Karajlićem 1995.
Vole multinacionalne festivale– Iako ne pripadamo ni jednoj crkvenoj folklornoj grupi rado se odazivamo na pozive svih crkvenih organizacija u Ontariju. Do sada smo imali preko 30 nastupa u srpskim zajednicama iako je poziva bilo mnogo više. Da bi opstali i sačuvali naš identitet moramo da učestvujemo i u kanadskim kulturnim zbivanjima. Učestvovali smo na raznim multinacionalnim manifestacijama, između ostalih četiri puta na Slavic Festival u Misisagi, na Njeek of the child and Džouth u Hamiltonu, na Market Place (International Organization for Njomen) u Hamiltonu, Annual children Folklore Festival u Misisagi i Carrousel of the Nations u Vindzoru. |
Da li je bilo koncerata humanitarnog karaktera i za koje akcije?
– Naš ovogodišnji koncert je bio u znaku pomoći ljudima pogođenim poplavama u Srbiji i Republici Srpskoj. Iako smo koncert organizovali da bi prikupili sredstva za rad ŠF Sloga, odlučili smo da prihod od koncerta pošaljemo kao pomoć nastradalima u poplavama preko Lifeline Kanada, pod pokroviteljstvom princeze Katarine Karađorđević. To je bio naš četvrti u humanitarne svrhe u poslednje dve godine. Pored učešća na zabavi za pomoć prikupljanja sredstava za operaciju oka maloj Ivani Đorđević, organizovanoj od strane Folklornog ansambla Šarenica iz Hamiltona, dva puta smo organizovali prikupljanje novčane pomoći – za lekove Dušanu Saviću i za operaciju Aleksandre Janićijević. Takođe smo učestvovali u programu na godišnjoj zabavi humanitarne organizacije Ličko prelo, koja redovno pomaže 20 finansijski ugroženih porodica u Srbiji i Lici – kaže na kraju razgovora za "Vesti" Boris Daić, kolovođa u srpskom kolu u Hamiltonu, ali čije srce kuca i za njegovu veliku ljubav – bubnjeve.
Od Harisa do Neleta
– Što se tiče repertoara – veoma je raznolik – od romske, rok i džeza do narodne muzike – kaže Boris. – Od narodnjaka svirao sam sa Milanom Mićom Petrovićem i orkestrom Srbija, a sad sa orkestrom Kolo frontmena Miodraga Mikija Minića iz Toronta. Od poznatih pevača sa estrade svirao sam kada su ovde gostovali Braća Bajić, Andrija Era Ojdanić, Snežana Đurišić, Esma Redžepova, Džej Ramadanovski, Duško Kuliš i Haris Džinović, s kojim mi je bilo posebno zadovoljstvo svirati, zbog njegovog visokog muzičkog i pevačkog nivoa. Posebno mi je ostalo upečatljivo gostovanje Bata Kande. To je muzika koja spaja istok i zapad, ali je Balkan.
Posle toga sam svirao koncert sa Neletom Karajlićem i Mladenom Pavičićem Pavom, kao kanadsko Zabranjeno pušenje, ispred 800 ljudi u Opera House u Torontu. Ove godine 8. marta sam nastupao sa grupom Srčani udar i Alenom Islamovićem u punoj sali Opera House u Torontu.
