Verujem da svi znamo da se najvažnije odluke u životu donose nekako olako, bez mnogo analiziranja.
Takve odluke imaju više bazu u emociji, a manje u matematici. Tipična takva odluka je ženidba odnosno udaja, jer tu se veoma retko vodi računa o logici i matematici, već preovladava emocija. Računica dolazi kasnije, a često i logika odnosno spoznaja da neke dobre računice, u nekim slučajevima, nije ni bilo.
U poslovnom svetu bi trebalo bi trebalo biti obrnuto, trebalo bi da matematika, logika i slične egzaktne stvari budu, ne samo najvažniji, već i jedini faktori pri odlučivanju.
Opet se ispostavlja da nije tako i da ulogu igra i emocija. Naime, ako nam se poslovni sagovornik, partner ili neko sa kim radimo određeni posao, nekako dopada, da nam odgovara kao osoba, skloniji smo više potisnuti logiku i matematiku. Tu treba biti oprezan jer u poslu bi trebalo emociju svesti na minimum.
Bez pritiska emocija
Takođe je važno da poslovne odluke ne donosimo na brzinu, da nismo pod pritiskom, da imamo vremena da razmislimo. Ponekad je potrebno razmisliti da li da se ulazi u neku investiciju, u neki posao uz maksimalno isključivanje emocija.
Naravno, znamo da je veoma važno i ono što nam govori “unutrašnji osećaj“, ali ipak, važno je da bude “zrelo“ što se kaže, pre nego se potpiše pravno obavezujući ugovor ili neki dokumenat. Ipak, ne možemo zanemariti da ono što priželjkujemo i što nam se dopada, da to nastojimo opravdati, da za to tražimo, a naravno i nalazimo opravdanje.
Zaključak je da je se poslovne odluke ne smeju donositi bez potrebne analize i računice, dakle pod pritiskom emocija ili bilo kojom drugom vrstom pritiska, kada već privatne odluke donosimo isključivo emocionalno.
Al Kapone i računovođa
U narednoj priči imamo emociju, pritisak kao i još nekoliko faktora.
Tokom prohibicije u Americi, dvadesetih godina prošlog veka, podzemlje je kontrolisao Alphonse Gabriel Capone, “lice sa ožiljkom“, kako su ga često zvali ili Al Kapeone.
Postoji jedna priča o gluvonemom knjigovođi koga je lično Al Kapone izabrao da precizno vodi evidenciju svih njegovih “poslova“. Naravno, gluvonemi knjigovođa je dobio posao upravo zbog toga što nije mogao da govori, niti da čuje, te nije postojala opasnost da ikada svedoči na sudu.
Sve je to bilo dobro dok Al nije primetio da mu nedostaje milion dolara. To je tada bio veliki novac, a i sada je poprilična svota, pogotovo u kešu. A, nije bilo nikakve dileme ko je uzeo pare.
Povede Al Kapone svog briljantnog advokata Edija kod knjigovođe Gvida, jer je ovaj odlično znao jezik gluvonemih.
– Pitaj ga – besno će mafijaš. – Gde je sakrio moj novac.
Edi, koristeći jezik gluvonemih, postavi pitanje Gvidu.
Gvido mu odgovori: “Nemam pojma o kakvom novcu govori šef”.
Edi prevede odgovor, a Kapone izvadi revolver sa zlatnom drškom, uperi ga knjigovođi u glavu i kaže advokatu:
– Pitaj ga gde je sakrio moje pare, ili ću ga ubiti.
Prevede advokat to knjigovođi, a knjigovođa, sav u znoju, počne da odgovara jezikom gluvonemih.
“Novac je u dvorištu ujaka Bruna, u crnoj tašni zakopan ispod oraha”.
– Šta kaže? – upita nervozno Al Kapone.
Na to advokat odgovori: “Kaže da nemate hrabrosti da pucate”…
