Duboko ispod Bukureštanskih ulica – u 21. veku u Evropi – postoji mreža kanalizacionih i drugih tunela u kojima su dom našle stotine ljudi, žena i dece.
Među njima haraju droge, tuberkuloza i sida.
Bukureštanski fotograf Radua Kornisijuk i izveštač britanskog Kanala 4 Patrik O’ Brajen snimili su reportažu iz ovog sveta.
Nakon pada Čaušeskua, desetine hiljada rumunske dece ostale su u sirotištima, na “brizi” države.
Brojni izveštaji iz 1990-tih svedočili su o košmarnim uslovima koji su vladali u ovom institucijama.
Scene okrutnosti i zanemarivanja podsećale su na koncentracione logore.
Šta se u međuvremenu desilo sa ovom decom?
Većina je završila na ulici, mnoga su se u međuvremenu uselila u tunele ispod
Ulaz u ovoj podzemni svet predstavlja rupa u pločniku, na središnjem saobraćajnom ostrvu usred raskrcnice kružnog toka preko puta Železničke stanice. Kasno popodne, njegovi stanovnici počinju da se bude i izviru ispod zemlje, poput vampira.
Bukrešta, neka već imaju sopstvenu decu, i podižu ih u sredini u kojoj haraju droga i bolesti.
Mađu njima je i Niku, dečačić koji izgleda kao da mu je 12 godina. Zapravo ima 17, ali zakržljao je zbog rane upotrebe droge.
Pristaje da dole prenese poruku da bi posetioci želeli da se sastanu sa glavnim.
Podzemlje, naime, ima i svog vladara, i u njega se može sići samo na njegov poziv. Nekoliko sati kasnije, pristaje da primi posetioce.
Mračno podzemlje
Silazi se na rukama i kolenima, u mrak i paralelnu stvarnost. Veoma je toplo. Stari tuneli, naime, predstavljaju deo Čaušeskuovih grandioznih zemisli o centralnom grejanju prestonice.
Posetioce primaju u “kancelariji”: Svuda unaokolo su zavisnici, koji bezikakvog zazora konzumiraju drogu na razne način, od špriceva do crnih plastičnih kesa iz kojih udišu “Aurolak”.
Sa vrućinom se meša i smrad: metalik boja “Aurolak”, koja zavisnicima služi kao jeftina droga i udišu je iz plastičnih kesa.
Struja je sprovedena svuda, i iz stereo-sistema dopire glasna dens muzika. Ako u paklu postoje noćni klubovi, verovatno izgledaju otprilike ovako.
Gotovo svi su HIV pozitivni, a četvrtina je obolela od tuberkuloze.
Polako se kreću ka “pultu”, za kojim sedi Brus Li. Ime je stekao u svojim danima uličnih tuča. Na unutrašnjoj strani butine ima tetovažu: “Brus Li, kralj kanalizacije”.
On je vladar i zaštitnik ovog podzemnog carstva, a mali Niku, zlostavljano i napušteno dete koje je nakon života na smetlištu završilo na ulici, smatra ga svojim “ocem”.
Kao i za većinu izgubljenih duša koje su sebi ovde pronašle mesto, to je nešto najbliže domu, porodici i ljudskoj bliskosti što je ikada upoznao.Što se ide dalje, hodnici su sve topliji, zagušljiviji i tešnji, ali njihovi stanovnici su ipak pokušali da ih urede najlepše što su umeli i mogli.
Zidovi su okrečeni jarkim bojama i ukrašeni slikama, uglavnom s religioznom tematikom.
Tu su i životinje -ljubimci, igračke i ukrasi, na ležajima su ćebad i prekrivači: sve to deluje dirljivo, ali istovremeno je i neverovatno tužno.
Evropa obećava veću pomoć i podršku Rumuniji, ali pitanje je da li će išta od toga moći da promeni život ovih ljudi.
