Mnoštvo humorističko-satiričnih listova koji su u Srbiji izlazili u vreme poslednjih Obrenovića, kraljeva Milana i Aleksandra, branili su se od dvorske cenzure upravo humorom. Čim bi osetili da će ih vlast globiti ili čak gasiti zbog oštre satire, oni su se okretali šalama iz naroda. A one su sa stanovišta krune i ministara delovale kao neka vrsta društvene anestezije, ali su, zapravo, itekako oslikavale doba u kome su objavljivane.
U narodnim šalama se naročito isticao list “Brka”, koji je i najduže opstao, čak jedanaest godina. Ugasio se upravo posle obaranja Obrenovića u Majskom prevratu 1903. godine. Omiljene teme u “Brki” bili su vicevi o novcu i ljubavi. Dosta prostora se davalo dogodovštinama čuvenog Nasradin hodže, oca turskih humorista.
Nasradin je bio zanimljiva istorijska ličnost iz prohujalih vekova o kome je ispričano mnoštvo zabavnih anegdota. Pored Turske, u kojoj se rodio, priče o dosetljivom hodži su bile veoma popularne i na Balkanu, Kavkazu, u Arabiji.
U svim tim zemljama Nasradin je predstavljen kao veseljak, šaljivdžija. Ma šta ga snašlo u životu, Nasradin-hodža ne očajava. Njegov humor se prenosio i usmenim i pisanim putem još od 13. veka, a kako je uvek bio izraz narodnog duha, volele su ga sve vere. Srpske novine su ga objavljivale u šalama o novcu.
Tako je jedan besparnik došao Nasradin-hodži i zatražio u zajam sto groša. “I da mi dadneš četiri meseca da ti vratim taj dug”. A hodža štrpka bradu, pa će pravo u glavu: “Novaca nemam, a vremena ti mogu dati, ako hoćeš, i osam meseci”! U sličnoj situaciji se našao i neki Trivun, ali se on loše proveo. Došao njemu zemljak i zatražio tri banke na zajam. “A kad ćeš mi vratiti”, upitao ga je. Dobio je odgovor: “Kad pođem u crkvu”. Prevari se Trivun i dade pare, a zemljak od tog dana niti je vratio pare, niti je išao u crkvu.
Išli su u to doba iz ruke u ruku groševi i marijaši, krune i fileri, tantuzi i aspre. Neki su najviše voleli zlatne dukate, a jednom kovaču u Srbiji dobre su bile i banke, novčanice od 10 dinara koje su se štampale sa kraja 19. veka. Izvadio tako on jednom usijanu potkovicu iz vatre, a seljak koji je čekao da mu se konj potkuje, kaza, tek da nešto kaže: “O, ala iz nje bije vrelina”! “To nije ništa”, nadmeno će kovač. “Ako mi daš banku, ja ću je liznuti”. “E, vala, daću ti! Baš da vidim tu silu od jezika”, reče seljak i pruži mu banku, deseticu. Kovač uze deseticu, liznu je, pa je stavi u džep…
Jedan južnjak iz Ponišavlja otišao da kupi nešto protiv muva, pa mu pokazali preparat od 30 dinara koji može da ubije sto muva i drugi od 50, koji je u stanju da sredi i svih stotinu. Kupac odmah krenuo iz radnje, a prodavac ga u čudu zapitao: “Kuda ćete sada?”. “Idem da izbrojim mušice”, objasni mu čovek. Istom tom štediši kod kuće zatražio sinčić: “Tatko, daj mi neki dinar da kupim pomorandžu”! “Ma, idi bre, sinko! Opsuj majku na prodavca i on će da te gađa sa dve”!
A njegov zemljak Leskovčanin naručio u potaji da mu kamenorezac pripremi uklesana slova, pa da ih samo utisne na nadgrobnu ploču, kao epitaf: “Kad sam umro, moji zbog toga i dan-danas pate jer sam pre smrti podig’o kredit, a oni otplaćuju rate”.
A kad se ko obogati, nastaju nove nevolje. Za jednog takvog našao se naučnik koji se zainatio da izračuna koliko je dotični bogat. Ispalo je ovako: “Kad bi delio sav svoj imetak, on bi svakom čoveku na zemaljskoj kugli mogao dati po čitav talir. Čuo to bogataš o kome je račun izveden, pa pozvao učenjaka k sebi. Izvadio jedan talir i rekao mu: “Evo ti tvoj talir, a za ostali svet nemoj više da se brineš”!
Dovitljivi Era
Mnogo se zgoda oduvek vrtelo oko novčanika, pa tako i ova: “Pozajmi mi četiri krune”, traži jedan đak od svog druga. “Ostavio sam novčanik kod kuće”. “A što ga nisi poneo”? “Kog će mi vraga, kad je prazan”! Za slične prilike Era je imao posebnu mudrost. Sreo on jednog kmeta i zatražio mu deset cvancika na zajam. “Kako ću ti dati deset cvancika, kad ih nema više od četiri”? “Pa, daj mi ta četiri, a šest ćeš mi ostati dužan”, predloži Era i – dobi zajam!
Kako prepoznati pijanstvo
Kad je o novcu reč, i žandarmi su umeli da postave dijagnozu. Tako je jedan priveo dvojicu tvrdeći da su mrtvi pijani. “Po čemu vidiš?” – pita ga starešina, a žandarm objašnjava:
– Ovaj ovde bacao pare oko sebe kao da im je prošla važnost….
– A ovaj drugi?
– Taj je bio još pijaniji, jer je te pare skupljao i – vraćao mu!
