Zamak u koji smo se zaćorili sastavljen je od slabo povezanih, često disfunkcionalnih odaja; mračan, zagonetan i nekako sve dalje. U njegovim nedostižnim odajama mjauču debele mačke u vidu funkcionera koje niko živ nije nikada izbarao. Kao na vratima Delfskog proročišta: "Ako uđeš kajaćeš se; ako ne uđeš kajaćeš se." Muka živa.
U ovoj unikatnoj konstrukciji najvidljivija spoljnjem oku je takozvana Evropska komisija – vlada EU sastavljena od birokrata imenovanih iz prestonica Unije. Na čelu ove "demokratske" groteske uzvisio se predsednik Komisije čija je (recimo) plata za oho-ho veća od crkavice koju Barak Obama prima u Beloj kući. Ali Baba Komisije komanduje grupom komesara manjom od broja službenika u opštini Donja Mrduša, ali, zato, ima budžet veći od jedan posto bruto nacionalnog dohotka u bolje stojećoj članici Evropske unije.
Da se Franc Kafka još jednom prevrne u grobu, Rimski ugovor zabranjuje Ali Babinoj Komisiji da pod bilo kakvim uslovima ima budžetski deficit. Suficit ili smrt! Pa šta košta da košta, po glavi evropskog stanovnika.
Iznad Komisije uzdigao se Savet ministara, upravno-demokratsko-legislativni provizorijum koji nije ništa drugo nego serija (međuvladinih) sastanaka resornih ministara Zajednice. Komada trideset. U svim demokratijama i birokratijama ovo bi trebalo da bude "zakonodavno telo", ali nije u praksi ništa drugo nego višeglava hidra u virtualnom, stalnom zasedanju. Sednice Saveta su tajne, većina odluka je "skuvana" na nižem nivou, u trgovini i domunđavanju pomoćnika ministara i nižih službenika iz zemlja članica Unije.
Hidru bi trebalo da kontroliše takozvani Savet Evrope – skup šefova vlada i država, ali se on sastaje samo dva puta godišnje, na dobro vino i alzaški kiseli kupus sa slaninom, u Strazburu.
Sve se ovo nalazi pod sudskom disciplinom takozvanog Evropskog suda pravde (Luksemburg) čije sudije imenuju vlade članice. Dotični Sud se vremenom toliko osilio da je sebi uzurpirao pravo da i dokument EU – Rimski ugovor – tretira kao Ustav EU. Još malo EU "demokratije": suprotno, na primer, Vrhovnom sudu SAD, na sednicama ovog pravnog unikuma, ne vode se zapisnici – ni pismeni ni video. I nikada do sada se nije dogodilo da jedan sudija izdvoji mišljenje u bilo kojem predmetu. Ali ako bi toga i bilo, sva zasedanja su hermetična tajna. Doveka.
Konačno: Evropski parlament – formalni izraz "narodne volje". Još jedan unikum koji nema jedinstvenog izbornog sistema; nema stalno sedište (potuca se između Strazbura, Luksemburga i Brisela uz milionske troškove); nema kontrolu nad trošenjem novca; nema reč o porezima u Uniji; nema pravo da pokreće zakonske akte i odredbe; nema reč u imenovanju komesara Komisije (ima samo veto). Rečju, Parlament je fasada iza koje dremaju i predu najdeblje briselske mačke.
Sabrano: institucionalna konstrukcija EU je, praktično, Carinska unija sa kvaziegzekutivom (Komisija)sastavljenom od supranacionalnih birokratija, a bez mašinerije za kontrolu primene odluka; čudan fenomen od međuvladinih ministarskih zasedanja, zaštićen od bilo kakve nacionalne kontrole; kvazi-Parlament – zaštićen od bilo kakvog suverenog (nacionalnog) nadgledanja. Dejstvuje kao kvazi – Gornji dom sa kvazi – Vrhovnim sudom koji se ponaša kao da je čuvar Ustava koji, pak, ne postoji. I sve to sa pseudo-Donjim domom ovog široko impotentnog Parlamenta.
I da farsa bude dovedena do Heraklovih stubova, iznad svega ovoga lebde nacionalne države članice koje određuju njihovu vlastitu fiskalnu, socijalnu, vojnu i spoljnu politiku.
Sa stanovišta ovih činjenica, Srbija je, praktično, veća članica EU i bez baglama frau Merkelove: fiskalnu politku prepustila je MMF-u; socijalnu ionako nema da bi se frau nešto ljutila; vojnu bi imala kada bi imala vojsku. A spoljnu joj ionako već diktira Brisel.
