Brazil zemlja fudbala (8): Suzama ispratili “desetku”

Fudbal je za brazilce više od igre

 

U oktobru 1974. godine u Sao Paulu, na onom istom stadionu Vila Belmiro na kojem je postigao svoj prvi prvoligaški gol, u 21. minutu utakmice uzeo je loptu u ruke, odšetao do centra, klekao i poljubio travu. Više od 150.000 gledalaca plakalo je i skandiralo: "Pele, Peleeee! Ostani, ostani…" Skinuo je dres sa brojem 10 na leđima i od tada "desetku" u Santosu više niko ne nosi.

U ogromnom kazanu

U junu 1974. godine, međutim, potpisao je novi ugovor sa njujorškim Kosmosom. Poslednji i najvredniji u karijeri. Amerikanci su mu isplatili šest miliona dolara, i to čistih, neopterećenih porezima. I tamo je tri godine kasnije priredio oproštajnu utakmicu. U Nju Džersiju je pred 75.646 gledalaca jedno poluvreme igrao za Kosmos, drugo za svoj Santos. Na oduševljenje gledalaca postigao je i jedan izvanredan gol sa oko 30 metara, i to za Santos, koji je pobedio sa 2:1.

Ipak, prvi pravi i najveći oproštaj Pele je imao kad je trebalo da kaže "zbogom" reprezentaciji Brazila. Posle tri titule svetskog prvaka na četiri Mondijala, posle 79 golova, ko zna koliko asistencija, driblinga i radosti koje je doneo navijačima, odlučio je da odigra poslednji meč u žutom dresu koji je toliko voleo. Određen je i datum, 18. jul 1971. godine. Izabrano je i mesto. Rio de Žaneiro i Marakana bili su jedini mogući izbor.

Trebalo je još samo da se odredi protivnik. Igrati protiv reprezentacije Brazila uvek i svakome predstavlja veliko zadovoljstvo. Igrati protiv Brazila kad je svetski prvak – to je neverovatna čast. A naći se na oproštaju Peleu, biti prisutan kad poslednji put istrčava na teren u žutoj majici, kad odbrojava minute i sekunde do prelaska u legendu, to je privilegija samo odabranih. Za tu privilegiju mnogi bi platili. Ali, Pele uopšte nije razmišljao: – Na mom oproštaju igraće samo reprezentacija Jugoslavije!
U knjizi "Legende fudbala" proslavljeni fudbalski radnik i novinar Vasa Stojković prenosi zapis jednog brazilskog novinara: "Pokolenja će pričati da je fudbal imao samo jednog Pelea, jedinog svemogućeg fudbalskog asa u čijim nogama je lopta prvo umirala, da bi samo delić sekunde kasnije ponovo oživljavala – oplemenjena novom, čudesnom snagom, koja najčešće nije znala za prepreke. Brazilci i svi vi drugi koji volite fudbal umetnosti – nemojte plakati."

Lakše reći nego učiniti. Ali, dok su Brazilci spremali maramice, ostatak sveta se pitao – zašto Jugoslavija? Možda je Pele još kao 14-godišnjak slušao priče o igri Jugoslovena protiv njegovih Brazilaca na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj 1954. Obe reprezentacije su na kraju prošle u četvrtfinale, a njihov međusobni duel završen je posle produžetaka nerešeno – 1:1, posle pravih bravura novih zvezda i jednog i drugog tima, Didija i Miloša Milutinovića.

A možda se Pele setio i jedne epizode sa Mondijala u Švedskoj, četiri godine kasnije, kad se u kampu brazilske reprezentacije upoznao sa došljakom iz Jugoslavije, desetak godina starijim od njega. Bio je to čovek koji se na hladnom severu Evrope na prvi pogled zaljubio u brazilski fudbal i koji će kasnije, godinama, sve svoje ekipe učiti da igraju tehnički prefinjeno lepršavo, "brazilski". Naravno, reč je o Miljanu Miljaniću, čoveku koji je kao niko pre i posle njega uticao na tokove u jugoslovenskom fudbalu. – U Crvenoj zvezdi, gde sam radio sa pionirima, nekako su skupili jednu ne tako veliku, a opet, za ono vreme i naše prilike, značajnu dolarsku sumu, i odlučili da me pošalju u Švedsku, da na Svetskom prvenstvu steknem nova znanja. Prepun elana, otputovao sam tamo, ali mi se kad sam stigao učinilo da neću uspeti novčano da izdržim do kraja. Bio sam na velikoj muci. Gde da nađem pristojan smeštaj, a opet da budem što bliže najboljim reprezentacijama. Više me je zanimalo kako igrači treniraju, pa sam počeo da obigravam oko kampa selekcije Brazila – jednom nas je vratio u to daleko vreme legendarni Čiča. Čuvari kod rampe na ulazu nekoliko puta su ga, kao i ostalu svetinu, sklanjali. – Trećeg ili četvrtog dana, stigla je neka limuzina. Oni redari nas blago odgurnu da automobil može da priđe. Staklo kraj zadnjeg sedišta se polako spusti i ja začujem kako me neko zove na čistom srpskom: "Miljane, šta radiš tu?" Bio je to Ljubiša Broćić, jedan od naših najcenjenijih fudbalskih trenera u svetu. Vodio je i Zvezdu, odakle je krenuo u beli svet, po trofeje i slavu. U tom trenutku bio je trener Juventusa i kad je čuo da želim da prisustvujem treninzima, uzeo me je za ruku i doveo do rukovodstva reprezentacije Brazila. "Ovo je Miljan Miljanić, mlad i talentovan trener i obožava brazilski fudbal. Nađite mu neko mesto u kampu. Neka gleda i uči."

Mladi Miljanić i još mlađi Pele upoznali su se i često pričali o fudbalu. I kasnijih godina su se u raznim prilikama susretali i srdačno pozdravljali. Santos je bio gost Zvezde u Beogradu, Zvezda i naši drugi klubovi često su provodili zime na turnejama po Južnoj Americi i igrali sa brazilskim klubovima. Sve te utakmice obilovale su golovima, lepim potezima i neizvesnošću. Ako smo za nekoga bili "evropski Brazilci", to smo bili ponajviše za Brazilce. I za Pelea.

Oproštajna utakmica, odigrana pred više od 160.000 gledalaca na Marakani u Rio de Žaneiru, ostala je u pamćenju svih njenih aktera, a nama koji smo o njoj čitali ili slušali i danas zvuči kao mit. – Ponosan sam što sam igrao tu utakmicu – ne krije naš poznati stručnjak, nekadašnji reprezentativac Dragoslav Stepanović. – Atmosfera na stadionu bila je neverovatna. Zamislite da ste više od dva sata u jednom ogromnom kazanu u kome samo vri, gori i bubnja. Ta neverovatna masa ljudi stvarala je takvu buku da među sobom nismo mogli da se čujemo ni da smo vikali jedan drugome na uvo. To nigde i nikad više nisam doživeo. Upravo je Stepanović bio asistent kod vodećeg gola za plave. Strelac u 35. minutu bio je Džajić, igrač kojeg je Pele posebno poštovao.   

Kraj