Gde su koreni fudbalske igre? Prvi istorijski zapisi o "SPORTu" koji podseća na današnji fudbal datiraju iz vremena drevnog kineskog carstva. Još 2697. godine pre nove ere, u doba vladavine cara Huang-Tia, vojnici su se zabavljali tsuh-kihom. Prva reč znači – gurati nogom. Druga – kugla. A u trećem veku pre Hrista, u vreme dinastije Hou, za ovu igru se kaže da se proširila među seoskim stanovništvom i civilima.
U staroj Grčkoj i u starom Rimu bile su poznate igre loptom – epikonis, odnosno harpastum, kombinacija ragbija i fudbala. Kaže se da su ove "igre", kao i mnoge druge u velesili antičkog sveta, bile veoma nemilosrdne.
Zabranjena igra
Kod Indijanaca u Severnoj Americi postoji predanje da su mnoga plemena imala lopte od različitih materijala: u oblasti Stenovitih planina igralo se drvenom, a na Labradoru loptom od kože ubijenog morža. U Kaliforniji su ratnici trčali za loptom koje bi im njihove žene isplele od šiblja. Kad bi igrači proterali loptu između dva stabla, ostatak plemena bi se oglasilo ratnim pokličima!
U Južnoj Americi, na teritoriji današnje Kolumbije, živelo je indijansko pleme Uitoto koje je veoma poštovalo ratnike koji bi se kolenima dodavali loptom od kaučukovog drveta. Najveštiji su loptu najduže održavali u vazduhu i bili su na najvećem glasu. Prave preteče najplaćenijih fudbalskih zvezda modernog doba!
Klubovi s tradicijomU razdoblju od 20, 30 godina na manje-više sličan način, zahvaljujući zaljubljenicima u fudbal osnovani su širom Brazila klubovi koje i danas poznajemo: 1894. godine Botafogo, 1895. Flamengo, 1902. Fluminense, 1903. Gremio, 1908. Atletiko Mineiro, 1909. Koritiba, 1912. Santos, 1914. zahvaljujući italijanskim radnicima Palmeira Italija – kasnije Palmeiras, 1921. Kruzeiro… Brazilska fudbalska federacija rođena je 8. juna 1914. godine, a prvi predsednik bio je Alvaro Zamit. Lopta se u Brazilu zakotrljala i više niko nije mogao da je uštopuje… |
Ipak, kolevka modernog fudbala je Velika Britanija. Sama reč "football" prvi put se javlja u oglasu gradonačelnika Londona Farndona, koji je 1314. godine zabranio ovu igru u centru grada jer igrači "galamom i psovkama narušavaju javni red i mir". Kralj Edvard Treći otišao je korak dalje: on je 1355. godine stavio van zakona tenis, fudbal i sve ostale igre loptom, pošto se "igrači međusobno guraju, dižu buku i vređaju boga svemogućeg, kralja i sve poštene podanike kraljevstva".
Posle čitavih pet vekova kasnije širom Ostrva osnivaju se fudbalski klubovi. Prvi u Eping Forestu kod Londona, pod imenom Forest Klub, a slede Barns, Blekhet, Kristal Palas, Kilburn… Već 1868. odigrano je prvo ligaško takmičenje, a pet godina kasnije i prva međunarodna utakmica, naravno Škotska – Engleska.
Prvi penal izveden je 1874, prvi sudija je delio pravdu 1880, a prvi rekord datira iz 1893. godine kad je jednu utakmicu, opet između Škota i Engleza u Glazgovu, posmatralo 43.000 gledalaca. Vrlo brzo posle toga ova "nova engleska igra" krenula je u osvajanje Evrope, a onda se uputila i preko Atlantika, u Severnu i Južnu Ameriku. I dok je u Sjedinjenim Državama fudbal naišao na snažnu konkurenciju, u vidu američkog fudbala, bejzbola i boksa, u Južnoj Americi je seme nove igre palo na plodno tlo.
Izvesni Tomas Donahju, Škotlanđanin koji je trbuhom za kruhom stigao čak do Rija, često se sećao kako je u otadžbini uživao igrajući fudbal, pa je na jednom praznom placu u blizini svog radnog mesta omeđio improvizovano igralište i okupio grupicu dečaka i besposlene komšije. Objasnio im je poentu ove čudne igre i nije prošlo mnogo, a na placu je počela da se okuplja svetina iz ovog dela grada, Bandua, da posmatra kako "neki čudaci" jurcaju za loptom.
Slava prve prave fudbalske zvezde u zemlji petostrukog svetskog prvaka, međutim, pripada jednom drugom Škotlanđaninu. Džon Miler je, kao i mnogi drugi apatridi tog doba, radio na železnici. Postavljajući pragove i čekajući da "gvozdeni konj" stigne do Sao Paola, štedeo je svaku paru kako bi svom sinu osigurao lepšu budućnost.
Najzad je imao dovoljno da desetogodišnjeg Čarlsa Vilijama Milera pošalje preko okeana nazad, u domovinu, kako bi u staroj Banister školi u Sautemptonu mogao da se posveti knjizi. Dečak se, međutim, oduševio SPORTskim duhom koji je vladao u ovoj ustanovi i vrlo brzo, kao talentovani atleta, postao član svih školskih ekipa. Kao brzonogo krilo i vrstan golgeter poneo je i dres Sautemptona, zatim reprezentacije okruga Hempšir, na kraju Korintijans kluba, koji je okupljao mladiće nalik njemu, đake i studente.
Dobar glas o njegovim podvizima na terenu proneo se i do Brazila, u kojem se osnivaju prvi klubovi. Čarls se 1882. godine vraća sa diplomom, ali u prtljagu su mu i nekoliko kompleta dresova i mala knjižica sa pravilima fudbalske igre. Igra za Sao Paulo Atletik i svojom veštinom, koja je odskakala od prvih, pomalo nespretnih koraka ostalih brazilskih fudbalera, daje veliki doprinos osvajanju tri titule prvaka u tek formiranom lokalnom prvenstvu. Bio je toliko superioran da se na terenu često poigravao tako što bi krenuo u jednu stranu, a loptu petom probacio kroz noge protivničkom igraču. Publika, koje je na utakmicama bilo sve više, ovaj potez je prozvala "čaleira", što na lokalnom narečju znači otprilke "lončić za čaj", čime je odala počast svom škotskom ljubimcu.
Čarls je ostao potpuno predan novoj igri, ne samo na terenu, već i van njega. Po završetku igračke karijere ugovorio je dolazak Sautemtona i Korintijans kluba, koji su odigrali prijateljske utakmice najpre sa Sao Paulo Atletikom, a potom i u drugim krajevima zemlje. Ova turneja engleskih klubova ostavila je ogroman utisak u Brazilu. Ta lopta koja je poslušno išla od noge do noge veštih igrača, taj osećaj "zamrznutog trenutka", kad srce za trenutak stane pre nego što će lopta ući u gol, a onda, kada se to konačno dogodi, krene da pumpa krv trostrukom brzinom, toliko su oduševili gledaoce da su još danima posle odlaska Engleza pričali samo o fudbalu.
Pružnog radnika Žoakima Ambrozu, molera Antonija Pereiru, obućara Rafaela Perona, šofera Anselma Koreiru i radnika Karlosa Silvu, obične "male" ljude iz Bom Retira u Sao Paulu, nije prestajala da trese groznica. Znali su da nešto moraju da urade, samo nisu znali šta. Onda su se prve septembarske večeri 1910. godine sreli ispod ulične svetiljke u Ulici imigranata, pružili jedan drugome ruku i osnovali novi klub. Kao uspomenu na gostovanje onih čudesnih Engleza dali su mu ime – Korintijans, koji se danas diči sa više od dvadeset titula prvaka u Ligi Paulista, ali i trofejom u Kopa Libertadores – Kupu šampiona Južne Amerike i titulom klupskog prvaka sveta.
Domaćin dva putaOrganizacijom ovogodišnjeg Svetskog prvenstva Brazil će stati u red zemalja koje su dva puta bile domaćin najboljim fudbalskim selekcijama sveta. Pre njega, to su bile: Italija (1934. i 1990. godine), Francuska (1938. i 1998), Meksiko (1970. i 1986) i Nemačka (1974. i 2006). Brazil je prethodno bio domaćin 1950. godine, a po jednom su organizatori još bili: Urugvaj (1930), Švajcarska (1954), Švedska (1958), Čile (1962), Engleska (1966), Argentina (1978), Španija (1982), SAD (1994), Japan i Južna Koreja (2002) i Južna Afrika (2010). Na ovu listu će ući još Rusija i Katar – organizatori narednih Mondijala, 2018. i 2022. godine. |