Posle skoro 20 godina u Čikagu, ovaj nekada snažan i vredan radnik odjednom je izgubio sve, ponajpre ozbiljno narušio zdravlje, a bez sređenog statusa i neophodnog novca bio je prinuđen da nekoliko hladnih čikaških noći provede u svom automobilu.
Za to su uz pomoć socijalnih radnika čuli Marko Bojović, direktor škole "Sveti Sava" i policajac Petar Ćulafić, koji su u pomoć pozvali Milorada Sofrenovića, dugogodišnjeg detektiva čikaške policije, Srbina koji je u Americi rođen, ali svim srcem vezan za našu zemlju i naše ljude. Nije čekao ni trenutak, odmah je predložio članovima Srpske bratske pomoći (SBP) da stupe u akciju i pomognu ovom čoveku.
– Marko me je pozvao jer zna da ću ja, ako ne mogu da pomognem, makar pokušati da nađem one koji mogu i da saznam gde pomoć mogu da tražim. Obavestili smo Sinišu Marinkovića, predsednika SBP-a i brzo se dali u akciju. Odmah smo imali sednicu odbora, čiji sam član, glasali smo i odlučili da pomognemo D. T. Mi smo kao organizacija sami sebi dali obavezu da svaka tri meseca realizujemo neku humanitarnu akciju, a sada smo rešili da ovo bude jedna od njih. Dogovorili smo se da gospodinu pokrijemo troškove smeštaja, dok ne nabavimo kartu i pomognemo mu da se vrati u svoj rodni Kragujevac. Pokrili smo i troškove prenosa njegovih stvari (iz fonda organizacije), a članovi odbora su svojim donacijama prikupili izvesnu sumu, koju smo uručili D. T, da mu se nađe na putu i po dolasku u njegov dom. Nije lepo da čovek ide kući bez ičega u džepu. On, nažalost, nije imao puno – kaže za "Vesti" detektiv Sofrenović.
OslonacTeška ekonomska kriza koja je pogodila Ameriku ozbiljno je uzdrmala mnoge naše sunarodnike, mnogi su ostali bez posla, zdravstvenog osiguranja, bez domova i investicija, pa smo sigurni da slučaj D. T. nije usamljen. Na sreću, dobrih ljudi još ima i njihova pružena ruka uspeva da na neka lica donese osmeh. Ovo svakako nije usamljen slučaj, ali daje nadu da ipak možemo biti oslonjeni jedni na druge i u teškoj nevolji računati na Srpsku bratsku pomoć. |
D. T. je sticajem nesrećnih okolnosti ozbiljno narušio zdravlje, imao je dva infarkta i jednu ozbiljnu operaciju, ostao bez krova nad glavom i bez mogućnosti za preživljavanje.
– On ovde nije imao porodicu, mnogi njegovi prijatelji su umrli ili su se vratili u Srbiju, pa je i on bio pred odlukom šta dalje. U Kragujevcu ima suprugu, sina, kćerku, zeta i unuku. Kad sam ga prvi put video, bilo je to veoma emotivno. Gledao sam pred sobom nemoćnog čoveka koji je nekada bio snažan, zdrav, radan, uspešan, domaćin. On je dobar suprug i otac, radio je ovde, pomagao porodicu u Srbiji i sve držao pod svojom kontrolom. Sada je izgubio kontrolu nad svojim životom i morao da se osloni na nas, da mi odlučimo šta da uradi. I mi smo mu predložili da mu pomognemo da se spoji sa familijom i vrati u svoju domaćinsku kuću. Kao da mu je laknulo. Gledao me je dugo i rekao: "Šta ću? Ja ne vidim drugog izlaza!" Bio je toliko zahvalan, kao da mu je pao ogroman kamen sa srca i od tada je sve išlo po planu. Smestili smo ga u starački dom, koji drže naša braća Grci. Izašli su nam u susret i po povoljnim uslovima mu obezbedili smeštaj i hranu za dve nedelje. U međuvremenu smo prikupili papire, obezbedili mu putnu ispravu, kupili kartu i on je otputovao pre četiri nedelje. Doputovao je u Kragujevac, u kontaktu smo s njegovom porodicom i do sada sve ide prilično dobro. Još treba da prosledim njegovu medicinsku dokumentaciju lekarima u Srbiji jer mu predstoji ozbiljno lečenje, ali i to ćemo obaviti. Naravno, očekuje ga i prilagođavanje na tamošnji život jer nije lako nastaviti tamo gde se zaustavio pre 20 godina – kaže Sofrenović.
