Drvene vodenice u naselju Donja Ploča, gde su svakoga dana ispod vodeničnog kamena zrna kukuruza izlazila kao projino brašno, više nema. Porušena je, što je među Lozničanima izazvalo negativne komentare na društvenim mrežama, ali njen vlasnik, vodeničar Predrag Stanković kaže da nema razloga za brigu i da će se na istom mestu i dalje mleti žito.
– Ko god je čuo pitao je zašto poruši vodenicu, ali nije joj bilo druge. Bila je stara, potpuno oronula i prvo sam hteo da je obnovim, ali kada sam video da na njoj nema nijednog eksera, svi su istrulili, u kakvom su stanju grede, da je crvotočina pojela drvo i da nema tu popravke, odlučio sam da je porušim. Bila je toliko trošna da je maltene sama pala čim sam počeo da je obaram. Ostao je jedino stari temelj, na njega će da ide betonska ploča, a onda taman oko 5. aprila treba da počne gradnja. Sav materijal je spreman i biće ista kao što je bila,. samo nova, da može trajati bar onoliko koliko je trajala do sada – priča Stanković koji je od pre neku deceniju i po postao njen vlasnik.
Osim što obnavlja vodenicu, praktično gradi novu na starom mestu, namerava da uredi prostor oko nje, parking, pomoćne objekte, fontanu, da to bude jedan od lepših kutaka grada, a noću će biti i osvetljena.
– Mladi će ovde, na kraju grada, i dalje moći da vide kako izgleda vodenica, kako nastaje projino brašno. Dok traju radovi ima brašna jer sam ga samleo dovoljno i ostavio kod komšije za stalne mušterije dok ponovo ne pokrenem vodenični točak. Planiram da počnem s radom već oko 10. aprila. Radio sam nekada u Viskozi i ova vodenica je nešto najlepše što mi se dogodilo. Nisam pretpostavljao da će biti ovoliko posla, brzo sam ga savladao jer sam znao kako radi vodenica pošto sam odrastao pored jedne na Drini – priča vodeničar.
Inače, minulih godina iz ove vodenice brašno je stizalo do naše dijaspore širom Evrope, čak i do Australije. Stanković kaže da ko jednom dođe, obavezno se vraća, a naši ljudi koji žive van domovine pre dolaska u zavičaj jave se vodeničaru da im pripremi brašno koje redovno ide i u Beograd, Novi Sad i druge gradove. Tako će biti ponovo, čim vodenica bude sagrađena.
Komšije, kao i oni koji su dolazili u vodenicu kažu da je sreća što je baš Stanković vlasnik jer bi neko drugi na tom mestu, a odlična je lokacija, umesto da melje brašno, prodao zemljište da se grade stambeni kvadrati. Po celoj Loznici niču zgrade, pa je mogla i ovde, ali neće jer Stanković hoće da sačuva vodenicu.
Drvena starica odslužila svoje
Sada porušena vodenica bila je najstarija i najjača u ovom kraju. U vreme Drugog svetskog rata imala je tri vodenična kamena, a kad je Stanković došao, radio je jedan, a onda dva. Ispod njih su prošle tone i tone žita, veći je težak više od 300, a manji ima oko 200 kilograma. Mnogi su znali da se iznenade kada bi čuli da maltene u samom gradu postoji vodenica. Ko je dolazio obavezno se i fotografisao, naročito mladi od kojih su mnogi prvi put videli vodenicu. Drvena starica je odslužila svoje, ali će njena naslednica nastaviti dalje pa će do sredine aprila sigurno ponovo da se pokrenu vodenični točkovi, da brundaju i melju.
Brojni vlasnici
Prema sećanju koje se prenosi, vodenica na jazu izdvojenom od reke Štire stara je po nekima više od dva veka. Radomir Stefanović je njen prvi vlasnik čije ime se pamti, a vodenicu je kupio od Crnogoraca. Decenijama je radio u njoj, a onda ju je od njega kupio Nikola Nikolić koji je 1975. prodaje nekom Avdiji da bi početkom devedesetih postala vlasništvo Milutina Radaljaca, koji je ostavlja sinu Željku. Sada je u vlasništvu Stankovića koji je odlučan da se tu žito još dugo melje, kao nekada kada su ovde dolazile age i begovi, domaćini sa zapregama, ili seljaci na konjima odnosili džakove.
