Branko Jovičić: Pred “delijama” 200 na sat!

– Hteo sam u Zvezdu da dođem još dok sam bio u čačanskom Borcu. Ali, tada nije došlo do realizacije transfera, pa sam morao na nekoliko godinu u Rusiju, da bih prošle godine konačno došao na najveći srpski stadion.

Irtiš za uspomenu

Vaš prvi utisak posle dolaska u Zvezdu?

– Moj debi bio je protiv Irtiša u Kazahstanu. Putovali smo devet sati do Pavlodara, razlika u vremenskim zonama je šest sati u odnosu na Srbiju! Stigli smo u pet ujutru, a utakmica je počinjala u četiri popodne. Vodili smo, ali smo primili gol u 90. minutu za 1:1, da bismo ih onda pobedili na “Marakani” 2:0 i prošli dalje! U ekipi je još tada bila odlična atmosfera, ali nam je u glavi bilo samo da se ne obrukamo i da doguramo što dalje u Evropi, samo da navijači budu zadovoljni.

Na red je došla Sparta iz Praga. Usledile su dve pobede nad u tom trenutku mnogo skupljim timom i upravo u tom dvomeču postali ste jedan od ljubimaca Zvezdinih navijača?

– Sparta je tada uložila milione u tim, trener Stramaćoni, Mavuba, Janko… Odigrali smo odlično i uspeli smo i njih da prođemo… Pred plej-of raspoloženje je bilo u stilu: “Kako bude da bude, došli smo dovde, nismo se obrukali” i – prošli smo i Krasnodar i sve se u Zvezdi promenilo za mesec dana!

Na početku ove evropske sezone Zvezda je redom “gazila” letonski Spartaks, litvansku Suduvu i slovačku Trnavu. U plej-ofu za ulazak u grupnu fazu Lide šampiona, crveno-bele je čekao austrijski Salcburg, posle beogradskih 0:0 i 2:2 u Mocartovom gradu, Zvezda je prošla dalje zbog boljeg skora u gostima. Branko je bio akter svakog od Zvezdinih 12 dvoboja u Evropi tokom ove sezone, jedan od najvažnijih “šrafova”, koji je pokretao celu ekipu…

– Salcburg je ozbiljna ekipa, prava “nemačka”, koja nikad ne staje i ne odustaje. Izašli smo neporaženi iz tih duela, ali mislim da su nas nadigrali čak više nego kasnije Pari Sen Žermen, iako se to po rezultatu ne bi reklo.

Kakvi su bili Vaši prvi utisci posle žreba za Ligu šampiona?

– Možda nismo imali sreće u žrebu, iz trećeg šešira smo dobili Liverpul, ali smo pokazali da možemo da igramo sa svima. Mogli smo da dobijemo i grupu sa Real Madridom, Romom i moskovskom CSKA, tu bismo se možda nosili sa “vučicom” i “armejcima”… Dok bi nam, ruku na srce, grupa sa Lokomotivom iz Moskve, Šalkeom i Portom bila preteška. Protivnici ne bi bili toliko atraktivni za publiku, a ni nas niko ne bi potcenjivao, nego bi svaka ekipa došla da se nadigrava i igra na pobedu. Sve su to odlične ekipe!

Napoli ispred svih

PSŽ, Liverpul, Napoli?

– “Sveci” i “redsi” su strašni timovi, ali mislim da Napoli igra najozbiljniji fudbal u našoj grupi! Možda nemaju zvučna imena kao druge dve ekipe, nisu toliko atraktivni, ali su taktički – besprekorni. Dugo su zajedno, sada im je došao i Anćeloti za trenera, i sigurno je da su igru podigli na viši nivo.

Posle teških poraza u Parizu i na Enfildu, iako je naša javnost znala da ovi klubovi već dugo u Ligi šampiona i da imaju najbolje igrače na svetu, nikome od Zvezdinih navijača nije nam bilo svejedno. Šta su igrači između sebe pričali posle tih utakmica? Da li ste iz svakog od tih poraza izvlačili neku pouku, da li ste gledali kako ćete u sledećoj da pobedite ili ste bili – očajni? Čini nam se da je baš na psihološkom planu Zvezda bila jača od Liverpula u beogradskom meču?

– Vladan Milojević je odličan trener, ali i odličan psiholog. Sjajno nas priprema za svaki meč i uvek nam stavi do znanja da ne treba da respektujemo nikoga! Od Pari Sen Žermena smo izgubili tako kako smo izgubili, možda i zato što smo ih previše respektovali. Pričali smo o Nejmaru i Mbapeu po ceo dan i onda dođe utakmica i Nejmar postigne onakva dva gola na početku… To nas je saseklo i tada smo znali da nema povratka. U našoj ligi verovatno bismo i stigli 0:2, ali protiv Parižana i Liverpula to nije moguće. Kažem, trener Milojević je drugačiji od ostalih stručnjaka po mnogim stvarima. Jako je blizak sa nama, nemamo tajni pred njim. I on konstantno učestvuje u svim našim pričama i šalama u svlačionici.

– Dok sam u Rusiji za trenera imao Gadžija Gadžijeva, koji je tamo prava trenerska legenda, ali njega ne zanima ništa osim terena, on samo bira ko igra. Ako nisi u sastavu, on te ništa ne pita, ništa osim terena ga ne zanima. Milojević je potpuno drugačiji. I to je dosta doprinelo pobedi nad Liverpulom. Dobro, možda su nas malo i potcenili u revanšu, mi smo ušli jako od početka, publika je bila neverovatna, nosila nas je do kraja i – tako smo i dobili utakmicu.

Od 11 startera protiv Liverpula – deset je bilo “naših”, samo je Ben bio stranac… Borjan, Degenek, Marin i Stojković igraju za druge reprezentacije, ali su Srbi i veliki navijači Zvezde. Na klupi, takođe, samo naši fudbaleri.

– Ono što Zvezda ima nema nijedan drugi klub u Evropi! Liverpul ima svoj “kop”, ali nisu ni blizu naših navijača, u Parizu je pozorišna publika… “Delije” su najbolje na svetu. I svako od nas je došao ovde jer voli Zvezdu i zato pred našim navijačima pružamo i 200 odsto mogućnosti! Milojević je vratio i doveo mnoge igrače koji istinski vole Zvezdu! Srnić, Stojković, Čaušić su bili kod Miloja u omladincima.. .Vujadin Savić je Zvezdino dete. Došli smo i mi koji celog života maštamo o Zvezdi i onda se sve to sklopilo, odlična atmosfera.

Neophodni bolji uslovi

Kako je izgubiti u Evropi sa 6:1 i onda igrati u Superligi, pod imperativom pobede?

– Moramo da budemo svesni da je nama domaće prvenstvo prioritet! Teško je igrati u sredu protiv Liverpula, pa u subotu protiv Dinama iz Vranja, ali mi znamo da ako nismo prvi u Superligi onda sledeće godine nema kvalifikacija za Ligu šampiona! Mislim da je loša infrastruktura najveći problem srpskog fudbala, da su bar bolji tereni sigurno je da bi kvalitet fudbala bio veći! I da bi, onda, uspesi naših klubova u Evropi bili češći.

Da li ste zadovoljni u Zvezdi i svim ovim rezultatima? Da li ste očekivali ovo? Koji je sada Vaš krajnji domet?

– Osećam se kao da igram u inostranstvu, i što se tiče organizacije i finansija tiče, i svega drugog. Na meni je samo da treniram i da igram, ne moram da razmišljam ni o čemu drugom.

Tako priča popularni Bakula. Trenutno, kao i drugi Zvezdini fudbaleri, živi svoj najlepši san. Uživa u dobrim igrama na velikoj sceni.

– Žao mi je što sam zbog povrede propustio utakmicu sa Krasnodarom u Beogradu, a stalno mi se vrti film duela sa Kelnom na “Marakani”. Susret je bio zakazana za 21 sat, a navijači su se okupili ispred karantina još oko 13 sati i sve vreme pevali i navijali kao da je meč već počeo. Među nama je vladala neverovatna euforija. A ja sam svega petnaestak dana pred taj susret počeo da treniram sa ekipom. Iako sam u tom trenutku osetio strah, čim sam izašao na teren i čuo navijače, sve je prošlo. Pobedom smo doneli Zvezdi dugo čekano evropsko proleće! To mi je za sada najomiljenija utakmica u Zvezdi, ali – biće ih još!

U Rusiji tri godine

Posle omladinskog staža u čačanskom Borcu i dve odlične sezone u Prvoj ligi Srbije, Branko je dobio poziv od ruskog premijerligaša Amkara iz Perma. U Rusiji je bio od 2014. do 2017.

– U prvih šest meseci u Rusiji Slavoljub Muslin mi je bio trener, to mi je mnogo značilo, mnogo mi je pomogao da se što brže adaptiram na ruski fudbal. Od njega sam dosta toga naučio. U Amkaru sam proveo tri godine i nekako sam se zasitio Rusije – daleka gostovanja, treninzi na minus 20… Želeo sam da promenim sredinu po svaku cenu! Godinu dana pre dolaska u Zvezdu imao sam dogovoren transfer u grčki PAOK, ali su ljudi iz Amkara sve to stopirali poslednjeg dana prelaznog roka.

Ipak, godinu dana kasnije napustio sam Perm i ostvario dečački san! I tada sam imao ogromnih problema oko realizacije transfera pošto iz kluba nisu hteli ni da čuju da me puste da odem, tražili su preveliko obeštećenje. Bukvalno sam svakog dana proganjao trenera Gadžijeva, dosađivao mu pitanjem kad će me pustiti u Zvezdu. Na treningu, tokom večere, kad god sam imao priliku rekao bih mu: “Treneru, želim u Zvezdu, to je moj najveći san”, uzalud… Na kraju su ljudi iz Zvezde uspeli da se dogovore sa upravom kluba.

Amkar se ugasio na kraju prošle sezone?

– Mnogo mi je žao zbog toga jer sam tamo počeo da gradim karijeru. Za mene se prvi put ozbiljnije čulo kad sam postao član Amkara… Perm kao grad će mi uvek ostati u srcu, kao i Rusija, koju svi mi Srbi i volimo. Ali, gazda kluba se odlučio na takav potez zbog finansijskih problema. To je velika šteta za ruski fudbal.

Krstajić mu ispunio dečačke snove

Selektor Mladen Krstajić je odlučio da podmladi reprezentaciju u Ligi nacija. Među debitantima se našao i Jovičić, koji je prve minute ubeležio na meču s Crnom Gorom u Podgorici.

– Mislim da je u toku neka smena generacija, uz nekoliko iskusnih igrača koji su ostali sa nama. Kolarov, Matić, Tadić, Rukavina… Tu su i Lukić, Sergej, Radonjić, mlađi koji igraju na visokom nivou i mislim da nije slučajno sve ono što su pravili sa mlađim selekcijama. Neverovatan je osećaj igrati u dresu reprezentacije, zaista sam presrećan zbog toga i nadam se da ću još dugo dobijati poziv selektora.

Šesti Raščanin u Zvezdi, četvrti u reprezentaciji

Branko Jovičić je rođen u Raški, prve fudbalske korake napravio je u tamošnjem fudbalskom klubu Bane.

Sada, sa 25 godina, važi za jednog od najboljih sportista koje je ovaj mali grad imao. A dres Crvene zvezde pre Branka nosili su i Zoran Pavlović, Vladimir Dimitrijević, koji je krajem 2001. preminuo na terenu “Marakane”, braća Ivan i Milan Dudić i Milanko Rašković.

Pored toga što je debijem za reprezentaciju ostvario dečačke snove, pridružio se ostalim Rašćanima koju su nosili dres državnog tima – Đorđu Jokiću, Milan Dudiću i Miljanu Mutavdžiću.

Popularni Bakula je svoju prvu titulu u crveno-belom dresu posvetio pokojnom Vladi Dimitrijeviću i njegovoj porodici.

Nejmar “beli medved”

Zanimljiv detalj iz Pariza. – U Parizu nam je sudija posle samo deset minuta prišao i rekao da svaki sledeći start nad Nejmarom biti sankcionisan žutim kartonom. Neverovatno koliko ga sudije štite! Kao da je beli medved. Ipak, strašan je igrač. Samo što pomisliš da si ga zaustavio, on još brže nastavlja dalje, pravi majstor fudbala!