Branislav Mitrović je okačio “kapicu o klin”. Proslavljeni vaterpolo as, donedavni kapiten “delfina” otišao je u penziju koji mesec pre planiranog. Naime, Bane je najavio kraj posle Olimpijskih igara u Parizu, međutim, odlukom selektora Srbije Uroša Stevanovića, nije se našao među putnicima. Bio je to razlog da Mitrović ode u “prevremenu” penziju.
Nije sigurno, zaslužio ovakav kraj igračke karijere. Da se bar oprostio od kapice sa državnim grbom poput nekoliko saboraca iz nacionalnog tima posle Igara u Tokiju, sa zlatom, kako je prvobitno i najavio, pa se predomislio. Ovako, ostaje neki gorak ukus u ustima dugogodišnjeg reprezentativca.
– Hvala svim klubovima koji su mi pružili priliku da igram za njih. Hvala mojim drugarima! Hvala mojim roditeljima bez kojih sve ovo ne bi bilo moguće. I hvala mojoj porodici bez koje sve ovo ne bi imalo smisla – napisao je Mitrović na Instagramu.
I otišao u penziju. Bez pompe, bez oproštajnog meča, bez pozdrava, iako je za nacionalni tim branio više od 200 puta i bio član čuvene generacije koja je osvojila dva olimpijska zlata, u Riju i Tokiju.
Branislav Mitrović rođen je u 30. januara 1985. godine u Novom Sadu. Karijeru je počeo u Vojvodini, posle čega se preselio u Partizan. Dve godine na Banjici bile su odskočna daska za desetogodišnju karijeru u Mađarskoj, gde je igrao za Ferencvaroš, Debrecin, Eger, Budimpeštu i Vašaš, a karijeru je završio u Turkoanu Lil.
Za reprezentaciju je debitovao na Evropskom prvenstvu u Ajdhovenu, kao drugi golman, u paru sa Slobodanom Sorom. Pored Ajdhovena 2012. Igrao je na još četiri šampionata Starog kontinenta. U Budimpešti 2014, Beogradu 2016. i Barseloni 2018. Osvojio je zlato, dok je 2020. u Budimpešti završio takmičenje kao peti. Učestvovao je na dva Svetska prvenstva. Na jednom, u Kazanju 2015. okitio se ne samo zlatom, već i titulom najboljeg golmana finalnog dana. Bio je i u Barseloni, 2013, kada su “delfini” bili sedmi, a SP u Gvanžuu 2019. je propustio, kao i većina iskusnijih igrača, jer je selektor Savić odlučio da odmori momke za OI 2020. Mitroviću je bazen, kako je jednom prilikom rekao, doneo sve u životu, vaterpolo, prijatelje, ljubav, suprugu. Rođeni Novosađanin je tada opisao kako je trasirao put u svetu sporta.
– Došao sam na plivalište sa trojicom drugara iz razreda. Ubrzo je naša ekipa ostvarila dobar rezultat. Uživao sam, pre svega, u druženju sa saigračima u Vaterpolo klubu Vojvodina u Novom Sadu. Trener je veoma pozitivno uticao na nas, naučio nas je koliko su važni disciplina i odgovornost – objašnjavao je on.
Zahvaljujući vaterpolu upoznao je i suprugu Jelenu, rođenu sestru njegovog saigrača Veljka.
– Znao sam ko je ona, viđali smo se u prolazu, a onda su nam se 2006. putevi ukrstili i počeli smo da se zabavljamo. Jelena razume i prihvata sportski način života. Ona mi je ogromna podrška. Ljubav sa suprugom Jelenom krunisali su ćerka Iris, kasnije i sin Aleksa.
