Kad je 13. maja 1990. godine sa navijačima Crvene zvezde došao u Zagreb na visokorizičnu fudbalsku utakmicu sa Dinamom i preživeo paklenu atmosferu koja je bila uvod u još pakleniji raspad bivše Jugoslavije, Aleksandar Vučić nije znao da će četvrt veka kasnije morati da se državnički i politički odredi prema jednom sportskom događaju koji se najavljuje za kraj avgusta u Novom Sadu. Nije za upoređivanje, ali jeste za podsećanje!
Uprava FK Novi Sad, naime, pozvala je nedavno u goste ekipu iz Luganska, otcepljene oblasti Ukrajine nastanjene Rusima, da odigraju prijateljsku utakmicu u srcu Vojvodine.
Predlagači, organizatori i zagovornici ovog u najmanju ruku provokativnog i intrigantnog susreta ne vide u tome ništa više (ni manje) osim prilike da, kako tvrde, svojim prijateljima omoguće predah između bitaka, rovova, ranjavanja i smrti u aktuelnom ratnom paklu u Ukrajini.
Uprava novosadskog kluba smatra da za meč sa braćom iz Luganska nije trebalo nikoga da pita. Ne misli ni da je od ikoga trebalo da traži saglasnost, iako zna da prema pravilima i UEFA i FIFA svaka utakmica, i u Srbiji i u inostranstvu, mora da bude prijavljena nacionalnom fudbalskom savezu.
Ali, nije. A trebalo je, ako ne zbog pravila, ono barem da bi srpski savez mogao da odvagne šta mu je činiti kada su u pitanju međunarodne utakmice ekipa sa – otcepljenog Kosova.
Kad je pozivala fudbalere iz Luganska, uprava novosadskog kluba nije vodila računa ni o tome kako će na najavljenu utakmicu reagovati pripadnici ukrajinske nacionalne manjine kojih je u Srbiji nekoliko hiljada, a najviše ih živi baš u Novom Sadu i njegovoj okolini. Naravno da predstavnici srpskih Ukrajinaca ne gledaju blagonaklono na mogućnost odigravanja ovog meča i naravno da koriste priliku da nas sve skupa podsete na neke sportske obračune iz vremena raspada bivše zajedničke zemlje, pre svega na nadmetanja između srpskih i hrvatskih klubova koji su bili okidač za brutalne nacionalne okršaje s krvavim posledicama.
Fudbal nikada nije bio samo sportska igra, pa tako neće biti ni u slučaju odigravanja utakmice u Novom Sadu, tempirane u više nego delikatnom diplomatskom trenutku u kome Srbiji za vratom visi ultimatum Brisela zbog odbijanja da uvede sankcije Rusiji.
Novosadski fudbalski meštri nisu jedini neosetljivi na tešku međunarodnu poziciju Srbije, razapete po ko zna koji put između Zapada i Istoka.
O tome ne razmišljaju ni razni doborovoljci, avanturisti, plaćeni ili neplaćeni ratnici, ravnogorci i drugi četnici, državljani Srbije koji se po društvenim mrežama hvale uspesima u borbama protiv Ukrajinaca na bojištima u oblasti Luganska.
Imamo li pravo da im, zato što su pravoslavci, aplaudiramo na toj podršci "braći po veri"? A da istovremeno osuđujemo neke druge ratničke i verske fanatike koji, takođe iz Srbije, odlaze u Siriju i ratuju protiv režima Bašara el Asada?
Da je, kao što nije, ratovanje žitelja Srbije (bez obzira bili oni Srbi ili Bošnjaci ili pripadnici drugih manjina) u stranim zemljama i učešće u njihovim vojnim i paravojnim formacijama adekvatno uređeno i sankcionisamo zakonom, do ovakvih izleta, opasnih po bezbednost i diplomatsku poziciju zemlje, ne bi dolazilo. Bilo je ranije nekih predloga, pored ostalih, i onog da pojedinci koji samovoljno učestvuju kao dobrovoljci ili plaćenici u ratovima u tuđim zeljama budu kažnjeni odgovarajućom zatvorskom kaznom. Tako nešto već je inicirano u Bosni i Hercegovini čiji državljani, uglavnom vehabije, prednjače u odlascima u Siriju ili na druga ratišta na Bliskom istoku.
Na potezu je Srbija.
