Kad smo se u Raškoj našli na cedilu, moja majka se setila da joj je tu pre rata živela sestra od tetke Ljuba – sećao se Vladeta Tomović tih mučeničkih dana bekstva iz razorene Podgorice u jesen 1944. godine.
– Raspita se malo i nađe je brzo. To pre rata bili bogati ljudi, imali svoju pilanu i veliku prostranu kuću. Prihvatiše nas sve, ne dadoše ni ostalima da se odvajaju nego nas sve nekako smestiše i ugostiše kao da nije rat, kao da smo im došli na veselje. Tu smo ipak ostali kratko, tek dan i noć kako mi se čini, a onda je svako krenuo svojim putem i za svojom srećom. Nas četvoro smo se nekako prebacili do Kraljeva gde su tada živeli moj ujak Ljubiša Jovićević i ujna Anka, bila rodom od Karovića. On je pre rata bio direktor železnice u Kraljevu i čovek od velikog ugleda i uticaja.
Komesarova pretnja
– Posle smo se smestili u kuću Duška Popovića, brata od tetke moje majke, sina rođene sestre moje bake, koju smo svi od milošte zvali Majkica. Kraljevo je, inače, tada već bilo slobodno, ali ratne muke i pustoš na svakom koraku, ostali duboki krvavi tragovi i žive neprebolne rane posle velikog i poznatog pokolja nad nedužnim stanovništvom koji su tu počinili Nemci, i trebalo je nekako sve to preživeti i izdržati, snaći se u nemaštini i bedi.
U Kraljevu smo ostali sve do aprila 1945. godine. Ja se nekako, svakako zahvaljujući ujaku i njegovim vezama, zaposlio u fabrici vagona i od te tanušne, neredovne platice koju sam tamo zarađivao izdržavao majku i sestre.
– Jednog dana dok sam radio u pogonu dođe kod mene komesar u fabrici, zaboravio sam mu ime, nažalost, a možda nije ni šteta jer me nije nikakvim dobrom zadužio. Ispituje me koliko imam godina i onako zapovednički, s visine mi veli da dođem kod njega u kancelariju čim završim posao.
Osećam ja da to ne miriše na dobro pa brzo odem kod direktora fabrike, ujakovog prijatelja, i ispričam mu šta mi je komesar rekao, a on mi odmah kaže da ne idem ni po koju cenu jer mi ne ginu mobilizacija i Sremski front. Onda naredi sekretarici da mi napiše putni nalog za Beograd i spakova mi nekakve papire da odnesem u direkciju železnica. Predaj ovo – veli – gde treba i više se ne vraćaj u Kraljevo ako mene pitaš i ako misliš da sačuvaš živu glavu…
– Ja tako i uradim. Naravno, za nekoliko dana za mnom dođoše i majka i sestre i mi se tako konačno domogosmo i skrasismo u Beogradu, opustošenom i razorenom, ojađenom i gladnom, ali slobodnom. Bože, kako je glad ružan i težak osećaj: od tada mislim da onoga ko je jednom u životu bio gladan, taj strašni osećaj prati i nikad ne ostavlja, da taj do kraja života ostane gladan…
– Smestili smo se zakratko kod strine, Olge Lazareve Tomović, koju smo našli u Oblakovskoj ulici na današnjoj Autokomandi – i danas postoji ta ulica. U tom trenutku nismo pojma imali šta je sa ocem, sa bratom Draganom, šta je sa kućom i imovinom u Podgorici, je li baka živa na Mateševu.
Majka stisla srce
– Negde početkom juna 1945. godine, tek što se rat završio, moja majka se jednog dana spremi i ode kod dr Ivana Ribara, koji je tada bio velika glava u novoj komunističkoj vlasti – predsednik Prezidijuma ustavotvorne skupštine – sećao se Vladeta Božidarov Tomović.
Primio Ribar Slavku bog zna kako i obećao da će se brzo raspitati za Božidara i odmah ga dovesti u Beograd, jer im je, kako je naglasio, takav iskusni pravnik i čovek takvog kalibra potreban kao hleb nasušni – valja praviti državu i formirati novu vlast na tvrdim pravnim osnovama.
– Za jedno nedelju dana, majka, kako su se dogovorili, ponovo otišla kod Ribara. “Nemam, Slavka, nažalost, ništa dobro da ti kažem: ove naše usijane glave su ubile Božidara! Idi kući, podiži i pazi tu decu i gledaj kako njih da izvedeš na put…!” Nije potrebno naglašavati kako je bilo mojoj majci kad je čula kakvu je sudbinu dočekao Božidar, kako nas je ta vest sve zgromila, pogotovu što ni o mom bratu Draganu nismo ništa znali, što je iz dana u dan postajalo sve izvesnije da je i on nestao negde na tom mučeničkom putu odstupanja put Zidanog Mosta, kao i hiljade drugih koji se nikad nisu vratili sa tog puta.
– No, bilo je to vreme kad se nije smelo ni tugovati, pogotovu za onima koji su pali i nestali “na drugoj strani”, koji su označeni i prokazani kao protivnici novog vremena, kao izdajnici i odrodi. Krijući i od nas koliko joj je teško, majka je ipak stisla srce, shvatila da od tugovanja nema ništa, da ne sme klonuti – da mora napred, da se mora izboriti i živeti sa tom mukom ako misli da nama, svojoj preostaloj deci, otvori prozore u budućnost i nekako nas isprati na put.
Počela je obijati pragove i tražiti posao, bilo kakvu službu da bi održala porodicu. Nema nikakve sumnje da bi u tom času stara i iskusna učiteljica brzo i lako dobila nameštenje u bilo kojoj školi u Beogradu, da nije bilo šta je bilo, da nije bila supruga i majka “narodnih neprijatelja”.
Predratno prijateljstvo
– Moji roditelji su se sa njim dobro znali iz tih predratnih vremena, posebno otac. Sprijateljili su se kao pravnici, po svoj prilici u Pragu, gde je Ribar doktorirao na pravu još 1904. godine. I on je, dakle, bio dobro poznati predratni pravnik, a uz to, kao i moj otac, i veliki pobornik ujedinjenja svih južnoslovenskih naroda, tako da su se lako i brzo zbližili i po jednom i po drugom osnovu, mada je, ja mislim, Ribar bio stariji od njega barem deset godina.
Najstrašnije zlo
– Rat je odista najstrašnija kazna i zlo koje može čoveka zadesiti u životu i sretan je svako ko to zlo nije doživeo i osetio, a bojim se da je malo, premalo takvih bilo, barem ovde, na ovom delu Balkana – pričao je Vladeta Božović.
