Božić stiže. I uspomene nam se bude. Voleli bismo da bude ono što je nekad bilo, da opušteno može svako svakoga da poseti, svako svakoga da zagrli i poljubi. Posle prinudne pauze izazvane koronom, organizaciji Školskog centra “Jelena Anžujska”, 52 srpska Parižanina uskočila su u autobus, vozač “naš Mišel” (tako ga oslovljavaju) upali motore i ekspedicija željna prazničnog ambijenta, tačno u ponoć, odjezdi put Kolmara.
Od Pariza, klaj-klaj 500 kilometara, prošlo hitro, u dremuckanju, priči, a i pesmi, mnogo je lepo pojala etno-pevačka grupa. Šefica im direktorica Katarina Mijić, decenijama dobro vodi tu obrazovnu ustanovu u kojoj se ukorenilo pravilo “zasvirati i za pojas zadenuti”, dakle, uči, ispite polaži, stekni diplomu, kreni dalje, zaposli se, ali i ne zaboravi drugare iz školskih klupa. I po takvoj navici bivši i sadašnji okupe se na Senom plovećem Svetosavskom balu, na Danima srpske kulture, u crkvi Svetog Save, na popratnim svečarskim druženjima u ulici Simplon, a evo ih i na putu do četiri “Vilage de Noel” (božićna sela), odnosno, do vašara sa božićnom čarolijom.
– Sve je u bojama, mirisima i ukusima Božića, provodili smo se praznično, radili ono što svako od nas voli, a zabranjuju nam sanitarnim dekretima – brza je analiza mlade Anastasije Đorđević, na pariskim revijama srpske mode uvek zapažene u ulozi menekenke.
Kolenice i kuglof
U opis provoda odmah je uskočila Mica Marković, neumorna “fotografkinja”, ovako nabraja:
– Dobro nam došlo da se opustimo, išli smo od kioska do kioska, od pulta do pulta, ulazili u prodavnice, u kafane i restorane, svugde šarene lampice, pali-gasi svetla, pulsira život, zato smo na rastanku razdelili obilje komplimenata na adresu organizatora i već se sad prijavili za identičan provod za narednu božićnu svetkovinu.
Razmileli se Srbi iz Pariza, treba sve obići, svugde stići, sve probati, poklone kupiti, a u svemu tome se najveštije snalaze oni koji iza sebe imaju iskustvo sticano prethodnih nekolikog godina.
– Kupovali suvo meso. Uh, mnogo dobro mirišu kolenice, pa kobasice, pršute, dimljene vešalice… Mnogo je medenih kolača, divne su vruće krofne i palaćinke, brecel i kuglofi su njihov specijalitet. Odlično zagreju vruća rakija i vino, omamljuju alkoholna isparivanja. A tek kako pogled razvesele ukrasi za jelke i druge božićne dekoracije! Trčali smo od kućice do kućice, u jednom danu propešačili devet kilometara, pa je i razumljivo da smo stalno tražili mesto za predah. E, tu je zapinjalo. Sve puno, a ugostitelji svugde zahtevaju da se uzme kompletan obrok. Jesmo, dobro smo jeli, ali ne možemo obedovati deset puta na dan. Na primer, na jednom mestu prime nas osam, na drugom nas podele u grupe po četiri. Sve smo prihvatali, jer je u ova dva dana nerviranje bilo zabranjeno – u dahu je iznela Letica Živković, svima znana kao osnivač, potom godinama predsednica, danas i maskota KUD Mladost iz Pariza.
San na javi
A koliko se “natabanala” Snežana – Nena Maksimović, nekad folklorašica KUD Mladost. Sve sa osmehom. Dopala joj se i poseta vinariji, tu su im održali predavanje o poznatim alzaškim vinima, na šta su usledele degustacije, a domaćini u maniru veštih trgovaca sve prisutne su ubedili da na polasku kupe po najmanje tri boce, valjaće za praznične sedeljke.
Trebalo je i prenoćiti, rezervisan je hotel u Miluzu. Tu naši stigli sa leve strane, ujutro produžili udesno, okretali se i ukrug, obišli četiri sela nadaleko poznata po predbožićnim vašarima, zovu ih i “božićne bajke”.
– Atrakcija do atrakcije, razne džidža-midže, dekorisane kućice, šareno, svetlucavo. Posebno nas je oduševilo selo Egišejm gde je sve, od fontane preko fasada zgrada podređeno Diznijevom crtanom filmu “Lepotica i zver”, tu su se odvijala snimanja i drugih filmova, pa je fontana proglašena “filmskom zvezdom”. Uđe nešto u tebe i momentalno postaneš dete. Šetkaš, maštaš, hodajući jedeš, pijuckaš… Kiša je padala, nismo joj zamerali, sve je za ljude – tako nabraja vrsna slikarka Radmila Popović, uz koju je sve vreme bila prijateljica iz Liona Julija Pavlović.
U ovoj ekspediciji istraživanja predbožićnih radosti, uz polaznike Školskog centra “Jelena Anžujska”, nalazili su se i članovi KUD Biseri i Oro, veterani KUD Mladost, pa drugari drugara, svi se povezali, svima se sve mnogo dopalo, a i unapred se znalo da će teći uspešno, jer su tradicionalni organizatori Milan Ratković Čupko i Katarina Mijić tokom proteklih godina širom Francuske provodali zemljake dijasporce, obogatili im vidike i približili zemlju prijema.
Komplimenti za Mladena
Dok je etno-grupa Školskog centra “Jelena Anžujska” bila zadužena za muzički deo, Mladen Bošković iz KUD Oro, poreklom Bosanac, nametnuo se kao budući svestrani estradni umetnik, zabavljač prve klase.
– Biće šta će biti, a u prilog mu ide što je već sada sebi obezbedio veliki broj simpatizera – udruženo su izvagali Dragana Cvetković i Goran Pejić.
Najlepše selo u Francuskoj
– Prva stanica, selo Egišejm, moglo bi se reći da je mali filmski grad. Drugo i bazno zaustavljanje bilo je u Kolmaru. Rikevir je “posađen” u predelu vinograda, a proglašen je i najlepšim selom u Francuskoj. Završnicu smo odradili u Ribovilu, gde nam je svima osmeh na lice navukla degustacija alzaških vina – opisuje Zenićanka Mira Teskeredžić.
Ukupan provod Mira potpisuje sa “super”, a istakla je i da su svi, umesto bedževa, dobili zelene trake oko ruke, kao znak da poseduju “sanitarni pasoš” i da su im vakcine pojačale imunitet.
Zahvalnost putnicima
Po povratku sa ovog vikend-provoda Katarina Mijić i Milan Ratković Čupko su svim putnicima uputili pisamce: “Hvala vam, dragi ljudi, na divnom druženju. Nadamo se da ste uživali u čarolijama božićne atmosfere. Vidimo se opet na nekoj drugoj destinaciji u februaru. Do tada, srećni predstojeći praznici”.
Čuven po alzaškom vinu
Gradić Kolmar, kao baza ove vikend-turneje, nalazi se u severoistočnom delu Francuske, u regiji Alzas, 60 km je udaljen od Bazela, 65 km od Strazbura. Blaga klima sa malo padavina i talasasto brdovito zemljište pogodni su za gajenje vinove loze, odavde potiče slavno alzaško vino.
Kolmar je naseljen od devetog veka, do danas je uspeo da sačuva staro gradsko jezgro, lepi su arhitektura i spomenici. U Kolmaru je rođen Frederik Bartoldi, autor Kipa slobode u Njujorku, tokom ove ekskurzije njegov muzej obišli su parisko-srpski vikendaši.
