Ko je hteo da bude velegrađanin, ne plaća samo vodu, plaća cenu svega što je ostavio zarad tog visokog cilja zvanog Beograd. Ili inostranstvo.
Negde uoči Božića, zove drugar i zemljak koji je uspeo u životu i plivao kako se samo poželeti može. Doduše, imao je sve preduslove: završio je prestižan fakultet, ima cirka 170 kila, bradu do pojasa i pogled koji prekida svaku diskusiju.
I maher je svoje profesije. Ni (fiktivno) članstvo u sada vanparlamentarnoj stranci nije mu ugrozilo funkciju, jer, kako svedoče eksperti, što on zna – niko ne zna. Pogotovo ovi novokomponovani, a napredni dunsteri koji mogu samo da mu pljunu pod prozor.
Drugar i ja seli smo u jednu etno beogradsku kafanu, gde je on stalni gost i bog otac. Upravo krenuo za rodni kraj da proslavi Božić sa familijom pa da za srećna puta stresemo po neku rakiju.
Pada neki sneg, beogradski, ali to nije onaj kakav znamo iz zavičaja. Kako padne, odma' pocrni. Zalepi se za kola, ulice i trotoare. Onda se ili zaledi, ili otopi. Beda od snega, ukratko.
Mezetimo pihtije i sir, pijuckamo rakiju, pa se onda prisetimo…:
Badnje veče, Prislonica, sneg zavejao do vrata od pušnice. A u furuni cvrči prase, božitnjače. Mi, deca, sa komadima 'leba cupkamo i grejemo se na žaru izvučenom iz furune dok ujaci krpom natopljenom mašću mažu pečenicu.
A, sneg veje, kao da ga je Koka-Kola, daleko bilo, prepisala za novogodišnju reklamu…
Kad ujaci izvuku pržulju, prase umotaju u džak od koncentrata i naslone na kuću da se 'ladi do ujutro, onda mi deca napadnemo pržulju. Moča i parčići kožice i prepečenog mesa.
A, ponoćni mesec se kliberi s neba, 'ladan ko ledeni dukat, namiguje i prosto mu voda curi na usta.
Kad se nasitimo sirotinjske radosti, mi deca iz grada željna sela i pravog života, krenemo u trku do nužnika: prvi nad rupu, a ostali, sporiji, kud koji mili moji, u najdublji sneg da se sramota zatrpa dok zora ne svane.
Rekoh, sedimo drugar i ja u Starom bunaru, konobar mi odnekle poznat.
– Rakiju rakiju? – pita.
– Uvek – kažem.
Rakija rakija, to je u lokalnom žargonu šljiva. Sve su rakije, al jedna je rakija rakija. Ona što ide uz mentalitet i običaje. Ko to ne shvata, zgrozi se kad mi majka u ranu zoru uz kafu sipne i ljutu.
– Što, pa to se tako valja – odgovara majka zgranutoj snajki.
Nikad, braćo, Božić neće biti onaj pravi u Beogradu, Frankfurtu, Sidneju, Njujorku… Nije to to dok ne iskočiš iz hladnog kreveta, uskočiš u ledene pantalone i košulju, pa pretrčiš u toplu sobu gde spavaju baba i đed. Onda se umiješ kraj mlekara ledenom vodom, uzmeš slatko, pa kreneš da obiđeš ždrepce u štali koja se puši od konjske toplote, a fenjer čkilji.
– Ajde, valja se – kaže ujak i sipa čašu vina. – Al' nemoj mnogo, da te ne tražim po vrzini!
Sneg veje, vatra pucketa, mi deca otimamo se za praseće uvo, za repić. Kroz maglu Vujan. Niz dolinu Čačak. Drhtimo, ne od zime, nego od neke slatke jeze, pravoslavne, dok partijski funkcioneri obilaze familiju i krste se krišom, da ih ne vidi neko ko ne treba.
A, sneg pada, brale, kao da će da pomori svet.
Daće Bog da se svi jednog dana vratimo tamo odakle smo potekli. Da milujemo tople konjske vratove i čekamo moču iz pržulje. Da gazimo kroz celac, ložimo šporet i čekamo Hristovo rođenje, da hranimo sami sebe, umesto da čekamo milostinju Arapa i Velikog Drugovenčanog.
Daće Bog.
