Početak hrišćanske ere, odnosno rođenje Hristovo je, po prastarom računanju vremena, bilo 5511. godine od stvaranja sveta. U tom trenutku sa neba su, kako beleži Jevanđelje, zapevali anđeli: "Slava Bogu na visini, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja"! Time počinje Hristov život na zemlji, koji se završava 33 godine kasnije, raspećem na Golgoti i vaskrsenjem. U spomen na rođenje Isusa Hrista još od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik – Božić. Sveti Jovan Zlatousti kaže da je Božić izvor za sve praznike hrišćanske, jer da nije bilo Hristovog rođenja ne bi bilo ni krštenja, ni vaskrsenja.
Božić se od početka nije praznovao istog dana, već je tek u 4. veku, u vreme cara Arkadija, uvedeno da se Božić praznuje odvojeno od Bogojavljenja i da se praznuje 25. decembra, po Julijanskom kalendaru. Da bi se hrišćani dostojno pripremili za Božić ustanovljen je post od 28. decembra do 6. januara uveče (od 15. novembra do 24. decembra po Gregorijanskom kalendaru), koji nije tako strog kao Uskršnji. Međutim, Božić, ma u koji dan pao, mrsni je dan.
Za Božić se ljudi, umesto uobičajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i otpozdravljauju "Vaistinu se rodi".
S obzirom na mesijansku službu Hrista, koji je, prema Svetom pismu "radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s neba… i postao čovek" – njegovo rođenje je najradosniji događaj u istoriji ljudskog roda, tumači crkva.
Simboli Božića
SLAMA – simbol jasli u Vitlejemskoj pećini u koje je položen novorođeni Isus.
NOVČIĆI – u slami simbolišu zlato kojim je darivan Isus.
ORASI – u slami i u uglovima sobe simbolišu da Bog vlada nad sve četiri strane sveta.
KAĐENJE DOMA – simbol smirne i tamjana kojima je, takođe, darivan Hrist.
POLOŽAJNIK – jedini gost na sam Božić, najčešće je muško dete ili mladić, jer po reči Spasitelja: "Ko primi dete u ime moje, mene prima". Zato se položajnik prima kao sam Gospod – koji svojim rođenjem u sve domove ljudske donosi mir i dobru volju.
BADNJAK (mlad cerić, javor ili hrast) – predstavlja grane kojima je založena vatra po Isusovom rođenju. To je i simbol Isusa Hrista koji je u naponu svoje snage, silom svoga Božanstva, raskinuo lance ropstva grehu, preporodio čoveka i u njemu razbuktao plamen ljubavi prema dobru, vrlini – prema Bogu, najvećem dobru, omogućivši mu spasenje od greha, zla i večne smrti – smrti duhovne, kao što i mlad cerić, odnosno hrastić, silinom svojom razbuktava vatru na ognjištu, a jarkim plamenom svojim obasjava sve kutove domova naših.
BOŽIĆNI RUČAK – običaj da se po dolasku iz crkve, posle dugotrajnog posta, svi ukućani obredno omrse, najčešće pečenicom s ražnja kojom je domaćin prethodno polazio stoku. Prvog dana Božića ne ide se nigde iz kuće, uživa se u prazničnoj trpezi, toploj kući i svečanom okruženju. Ručak je najsvečaniji trenutak Božića, imao je obredno značenje, a pripremala su se i određena jela. Svi članovi porodice morali su biti na okupu za vreme božićnog ručka, a položajnik je glavni i jedini gost. Pred iznošenje jela, domaćica je kadila trpezu, a zatim i jelo, kao i sve prostorije u kući. Kađenjem se želela zaštititi trpeza i kuća od nevidljivih sila.
Ručak je započinjao molitvom koju je najčešće čitao domaćin ili neko od dece. Pred sam ručak, a u nekim kućama samo za vreme presecanja božićnog kolača, paljena je božićna sveća. Ručak je iznošen na istu trpezu na kojoj je bila i badnja večera, sa slamom na stolu. Božićna trpeza, po narodnom shvatanju, morala je biti puna i obilna. Jela s trpeze se nisu sklanjala čitavog Božića. Najznačajniji elementi božićnog ručka su: rezanje božićnog velikog kolača, jedenje božićne pečenice i paljenje božićne sveće. Drugi dan praznika je prilika za posete rođacima i prijateljima, i to se običava u svim krajevima.
BOŽIĆ BATA – Svi koji su okretali česnicu, znaju da se tom prilikom peva pesma: "Božić, Božić bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata i oboja poboja, i svu kuću do krova". Ovde "bata" nije imenica, nego prezent glagola "batati", što znači "stupati, koračati". To jest, Božić korača, dolazi da bi nam doneo radost i zlatom te radosti pozlatio svu kuću do krova i sva srca do vrha napunio milošću. "Slava Bogu na visini, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" – kliče Crkva u božićne dane. Nema, dakle, nikakvog bate, ali zato i bate i seke, i očevi i majke, i dede i babe dočekuju Božića, boga koji je postao naš brat i pozvao nas svom nebeskom ocu. Pošto su znali tu tajnu, među Srbima je sve, vekovima, bilo "sveto čestito, i milome Bogu pristupačno", tumači crkva.
Simbolika praznične trpeze
SVEĆA – sa tri kraka pali se na Badnje veče i na Božić, i od čistog je voska. Ona svojom svetlošću simbolički predstavlja Božanstvo koje je bez početka i kraja. Prema Bibliji, sam Isus Hrist je za sebe rekao: "Ja sam svetlost svetu… Dok imate svetlosti, verujte u svetlost da budete sinovi svetlosti".
BOŽIĆNA PEČENICA – simboliše jagnje koje su pastiri poklonili novorođenom Isusu. "Božićnjar" je u srpskim krajevima najčešće prase jer u vreme Božića nema jaganjaca.
VINO – predstavlja krv Isusovu kojom je on na Golgoti dao otkup Bogu za ljudske grehe, čoveka pomirio sa Bogom i spasao ga večne osude i duhovne smrti.
ČESNICA – najvažniji božićni kolač, mesi se u čast Isusa Hrista i simboliše njegovu povojnicu. Srebrni ili zlatni novčić simbol je zlata kojim je Božje novorođenče darivano. Česnica se lomi rukama, a veruje se da će član porodice koji nađe novčić u svom parčetu imati svakojakog berićeta tokom nastupajuće godine.
Danas se, naravno, badnjak u gradovima kupuje na pijaci od seljaka, ali mu je simbolika ista a ritual skraćen, negde se jednostavno samo drži u kući. Prema crkvenom tumačenju, uoči Božića slamom se posipa pod u kući čime se dom pretvara u onu pećinu vitlejemsku, u kojoj se rodio Hrist, i u kojoj se prostirala slama radi ležanja stoke. U seoskim kućama slama na podu leži i po tri dana, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak.
Rođenje Isusa po Jevanđeljima
Nema svečanije i lepše atmosfere od one koja se u porodici doživljava na Badnje veče i prvog dana Hristovog rođenja, ali šta je prethodilo času kada je rođen Isus najslikovitije je ispričano u Jevanđeljima po Mateji i Luki.
U Jevanđelju po Mateju, sagledava se drama koja je prethodila srećnom događaju. Mlada devojka, devica Marija, koja je bila isprošena za Josifa, a još se nisu bili ni sastali, ostala je trudna. Josif, muž njen, pobožan čovek, nije želeo javno osramotiti, već je doneo odluku da je oslobodi bračne obaveze. Kad je već sve bio isplanirao da prevaziđe neprijatnu situaciju, u snu mu se javi anđeo Gospodnji i reče mu: "Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju za ženu svoju, jer ono što je u njoj začeto od Duha je svetoga." Posle ovakvog sna i nakon buđenja Josif je uradio kao što mu je anđeo u snu zapovedio i uzeo je Mariju za ženu svoju.
Apostol Luka u svom Jevanđelju piše da je na putu iz Nazareta u Vitlejem došao čas Marijinog porođaja, jer je bilo naređeno da svi, radi popisa stanovništva Judeje, moraju otići u rodno mesto. Apostol Luka piše da u gostionici za Mariju i Josifa u tom času nije bilo mesta, te se Marija porodila u štali, uvila je svoje dete i položila ga u jasle. U blizini su bili pastiri koji su kod svojih stada čuvali noćnu stražu. Sam čin rođenja bio je obasjan jakim svetlosnim praskom zbog čega su se pastiri poplašili. Tada je među njih sleteo anđeo Gospodnji i rekao im da se ne plaše jer im javlja veliku radost da se tu, pored njih, danas rodio spas, Hristos Gospod, a da se u to mogu i sami uveriti jer će naći povijeno dete kako leži u jaslama.
Biblijska legenda
Kada su se Adam i Eva, na nagovor đavola prerušenog u zmiju, ogrešili o Božju zapovest i probali plodove (jabuku) sa drveta saznanja dobra i zla, Bog ih je kaznio i isterao iz raja u kome su bezbrižno živeli. Praotac i pramajka, ostavljeni da se sami o sebi staraju, spoznaše napore, strah, bolest, žalost pa i smrt. Sretni i bezbrižni u raju, Adam i Eva postadoše nesretni i prokleti.
Pošto je čovek je slika i prilika Božja, te stoga Stvoritelj nije čoveka sasvim odbacio od sebe već mu je dao nadu da će u svoje vreme poslati Spasitelja, koji će izmiriti ljude s Bogom, i koji će krvlju svojom iskupiti ljudski rod od prvobitnog greha, a vaskrsenjem svojim uništiti greh i smrt.
Dugo su oni pobožni iščekivali da se Spasitelj pojavi, a tek kada je došlo vreme da se ostvare proroštva starozavetnih proroka i da se ispuni račun proroka Danila, na 5.508 godina od stvaranja sveta, ili 753. godine od osnivanja Rima, "posla Bog svog sina jednorodnog, koji se rodio od žene", posle devet meseci od Blagoveštenja, u Judeji, u obliku čoveka.
U to doba jevrejski narod je, posle dugog robovanja mnogim gospodarima, bio pod vlašću Rimljana. Pred Hristovo rođenje, rimski imperator Avgust izdao je zapovest da se u rimskoj carevini izvrši popis stanovništva. Svako je morao da se popiše u mestu odakle su mu bili preci. Pošto je Marija bila iz loze cara Davida, koji je rodom iz Vitlejema, a takođe i njen stvaralac Josif, oni krenu iz Nazareta Galilejskog, gde su živeli, u Vitlejem baš u vreme kada je trebalo da se rodi Isus Hristos.
Umorni putnici stigoše u Vitlejem uveče, a pošto zbog svoje sirotinje nisu mogli da nađu prenoćište, potražiše sklonište u jednoj pećini u okolini Vitlejema, u kojoj su pastiri za vreme nepogoda sklanjali svoja stada.
Te noći Marija rodi Sina prvenca i jedinca, i povivši ga u pelene, položi ga u jasle. "U najbednijem stanju, u jaslama ležaše Onaj, koji sada sedi na najvišem prestolu". U noći kada se rodio Isus, u Vitlejemu i okoloni vladala je duboka tišina; samo budni behu vitlejemski pastiri, kod svojih stada na ispaši. U jednom trenutku ugledaše veliku svetlost i anđela koji silažahu sa neba. Pastire obuze strah, ali anđeo stade među njih i reče im: "Ne bojte se, mene je Bog poslao da vam javim veliku radost, koja će biti svemu narodu. Ovog časa rodio se u Vitlejemu Bogom obećani Spasitelj sveta, Hristos. U pećini kod samog grada, vi ćete naći dete povijeno, gde leži u jaslama".
Pošto anđeo iščeze, pastiri puni radosti pohitaju u pećinu i pogledavši malog Isusa smerno mu se pokloniše. Zatim ispričaše Josifu i Mariji sve što im je Bog otkrio i šta su od anđela čuli, pa odoše slaveći i hvaleći Boga. U isto to vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika i sjajna zvezda, koja beše neobična s toga što se nije kretala od istoka ka zapadu, kao sve zvezde, već se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao ostale zvezde, već u visini ptičijeg leta. Prema ondašnjem verovanju, svaki čovek imao je na nebu svoju zvezdu, koja je onoliko sjajna i velika, koliko je ugledan položaj čoveka na zemlji. Ova čudna zvezda navela je na misao tri mudraca sa dalekog istoka, iz Persije da se rodio neki vrlo ugledan čovek, najverovatnije car. Zato persijski mudraci krenuše po zvezdi da traže novorođenog cara da mu se poklone.
Darovi mudraca – zlato, tamjan i smirna
Događaj Hristovog rođenja prate i tri mudraca sa Istoka. Prema predanju, Hristovo rođenje u Vitlejemu kraj Jerusalima propratila je neobična pojava, koja je predstavljala božanski znak da se nešto važno i sudbonosno dogodilo. Pojavila se veoma jarka zvezda na nebu, a nju su sledila trojica mudraca sa Istoka da bi zapazili gde će se zaustaviti, jer, kako im je predskazano, tu će naći novorođeno dete koje je Spasitelj čovečanstva.
Pošto se zvezda zaustavila nad mestom gde se nalazio tek rođeni Isus mudraci su ušli, darivali dete zlatom, tamjanom i smirnom, duboko mu se klanjajući. Tim znacima počelo je za ljudski rod sasvim novo vreme koje traje već dva milenijuma, a darovi Spasitelju i danas izazivaju pažnju.
Zlato je oduvek bilo veoma cenjen i skupocen metal. Mnogo vekova pre Hrista među Jevrejima je zlato bilo takođe simbol slave i moći. Vladari su kovali zlatan novac i njime ukrašavali svoje dvorove. Zlatom su ukrašavani i starozavetni hramovi, a od njega su bili i neki delovi svejevrejskog hrama u Jerusalimu. Mudraci su pred Hrista prineli zlato, želeći da sinu Božjem daruju ono što je najvrednije.
U vreme Hristovog rođenja kod Rimljana koji su tad upravljali Judejom, bila je obaveza da se caru i najvišim njegovim činovnicima iskazuje čast kađenjem tamjanom. Prirodni tamjan je takođe imao veliku cenu pošto je ova smola sa određenih stabala u prirodi veoma retka. I danas bi bio veoma skup da nije veštačkog tamjana koji se obično prodaje. U vreme Hristovo, kao i pre toga, kod Jevreja prirodni tamjan, ili kako su ga zvali "miomir Božji", koristio se u bogoslužbene svrhe. Njime se kadilo i to veoma mnogo, uglavnom u hramu, čime se simbolički želelo postići prisustvo Boga u prostoru, iskazivanje pokajanja i postizanje kultnog očišćenja.
Smirna je izuzetno mirišljava smola i dobija se iz žbunaste biljke koja raste na Bliskom istoku Azije i u istočnoj Africi. Biljka je otrovna i u prirodnom stanju se ne koristi, ali se u to vreme njena smola mešala sa maslinovim uljem i koristila u sveštene svrhe i za miropomazanje vladara.
Hristovo rođenje u likovnoj umetnosti
Hristovo rođenje je nezaobilazna scena u okviru ciklusa "Veliki praznici" na zidovima svih crkava, ali se često javlja i kao pojedinačna ikona, na pregradama ikonostasa ili u kućama vernika. Na ikonama se Hristovo rođenje predstavlja ovako: pećina i u njoj jasle; Bogorodica sa Josifom i mladim Isusom. Pastiri se klanjaju, a sjajna zvezda svojom svetlošću osvetljava novorođenog Hrista. Na visini lete anđeli, za jasle privezane su mazge, a jagnje je u prvom planu.
U građenju kompozicije "Rođenje Hristovo" uvek su centralne ličnosti: Bogorodica, Josif i Hrist dete, a kod onih nešto složenijih prateće su živopisne figure tri mudraca sa Istoka. Čest je i motiv domaćih životinja koje se klanjaju Hristu u jaslama.
Vrlo retko je u kompoziciji "Rođenje Hristovo" prikazivano kupanje Hrista. Taj motiv je preuzet iz legende Simona Metafrasta, koja je nastala u 10. veku. Zbog uvođenja pomenutog likovnog motiva dešava se, u površnijem posmatranju, da se ova kompozicija pogrešno tumači kao Bogorodičino rođenje.
Postoje i kompozicije "Rođenje Hristovo" nastale kada je bio dominantan narativni stil, od srednjovekovnog slikarstva do baroka, na kojima su u središtu ikone ili zidne kompozicije slikani Bogorodica i mali Hrist, okruženi brojnim ličnostima i simbolima koji su najavljivali, prethodili ili pratili sve događaje ovog najradosnijeg hrišćanskog praznika. Na tim, ikonografski bogato donetim kompozicijama najčešće su slikani Josif i Marija na putu za Vitlejem, zajedno sa likovima tri mudraca sa istoka, anđelom ili grupom anđela sa pastirima, ženama pri kupanju Hrista, a neretko je prikazivana i krvava drama pokolja vitlejemske dece.
Hristov lik
Ruski naučnici svojevremeno su pokušali da utvrde kako je Hrist izgledao i na koga je ličio. Ruski istoričar Boris Sapunov je na osnovu istorijskih dokumenata, jevanđeljskih tekstova, ali i uz pomoć savremenih tehničkih metoda, napravio fotorobot Sina božjeg.
Prema istoričaru Sapunovu, Isus je bio visok 180 centimentara i imao je uska ramena. Glavu je držao malo naklonjenu napred, lice mu je bilo izduženo, glatko i bez bora, a nos tanak i izdužen. Kosa je bila boje lešnika, retka i duga do ušiju. Gusta brada bila je boje žita, a oči svetle, bistre i bleštave. Prsti ruku dugački i tanki. Na osnovu takvog opisa sastavljen je fotorobot, a profesor sudske medicine sa Pravnog fakulteta iz Sankt Peterburga Vladimir Petrov je zaključio da je Isus imao tzv. sindrom Morfana.
Čovek sa tim sindromom je, prema njegovom objašnjenju, visokog rasta, relativno kratkog tela, ali dugačkih ruku i nogu. Takvi ljudi imaju višak adrenalina u krvi. Na taj način održavaju visok psihički i fizički tonus. LJudi koji u sebi nose taj sindrom imaju velike umne sposobnosti. Među njima su bili i Abraham Likoln, Šarl de Gol, Nikolo Paganini….
O svakodnevnom životu Isusa Hrista – kako je izgledao, kojim je jezikom govorio, čime se bavio, od čega je živeo… poznato je malo detalja. Zna se da mu je maternji jezik bio aramejski. Pošto je u to vreme u službenoj upotrebi u Judeji bio grčki, pretpostavlja se da je Isus znao i taj jezik, kao i starojevrejski. Takođe se pretpostavlja da je Hrist sa svojim apostolima i propovedao na aramejskom, ali su oni najverovatnije tekstove zapisivali na grčkom.
Hrist se kretao isključivo u okviru palestinskog judejstva, a materijal za svoje besede i propovedi uzimao je iz judejskog mišljenja. Njegovo obrazovanje je isključivo judejsko. Tokom detinjstva i mladosti Isus je sa svojim poočimom Josifom radio kao drvodelja i tada je bio zbrinut. Međutim, kada je počeo propoved nije bio finansijski obezbeđen. Sa učenicima koje je lično birao praktično je živeo od priloga i gostoprimstva ljudi. Od sakupljenog novca Isus i apostoli zadovoljavali su samo najosnovnije potrebe.
Hodočašće kroz vekove
Zvona sa Crkve rođenja Hristovog u Vitlejemu, na Badnji dan pred podne najavljuju božićne praznike i ova tradicija traje vekovima. Na Badnji dan 6. januara, jer se, pored Srpske i Ruske i Jerusalimska patrijaršija drži starog Julijanskog kalendara, patrijarh Svetog grada i cele Palestine, Sirije, Arabije i Jordana stiže u Vitlejem.
Kolona automobila, pre podne Badnjeg dana kreće iz starog grada u Jerusalimu na put od desetak kilometara, do Vitlejema. U pratnji jerusalimskog patrijarha su svi mitropoliti i episkopi, sveštenstvo, grčko i rusko, i vernici, kako palestinski pravoslavci i ono malo Grka koliko ih još tamo živi, tako i hodočasnici iz celog starokalendarskog pravoslavnog sveta. Na pola puta, na bregu koji razdvaja Jerusalim i Vitlejem, u manastiru Svetog Ilije, patrijarh i pratnja obavezno se zaustavljaju da se posluže hlebom i maslinkama kao što je činjeno u drevna vremena. Stigavši potom u Vitlejem na trgu pred crkvom, čija istorija datira iz 4. veka od cara Konstantina i carice Jelene, počinje bogosluženje. Posle litije, patrijarh ulazi u pećinu ispod hrama, na mesto Isusovog rođenja, na kojem gori kandilo i počinje večernje bogosluženje.
U noći između Badnjeg dana i Božića, prema tradiciji, služe se dve liturgije, prva u pećini, druga u velikoj vitlejemskoj crkvi. U tom hramu je, inače, i jermenski oltar, a uz monumentalnu crkvu posvećenu Bogorodici je naslonjena i katolička, franjevačka crkva Svete Katarine.
Poreklo Isusovog imena
Ime Isus, po tumačenju teologa, izvodi se iz jevrejske reči Jošua, koja znači spasitelj, a Hristos (jevrejski mesija) znači pomazani (pomazanik) i označava lice Bogom određeno za poseban zadatak. Premda su Hristos i gotovo svi njegovi učenici govorili aramejski, a ne grčki, i mada su predanja o Isusu najpre prenošena na aramejskom jeziku, postepeno su sve više bivala poznata u tekstovima na grčkom. Otuda je bilo neizbežno što su i semitska i grčka kultura i običaji, koji se i onako teško razlučuju, uticali na shvatanje i dalje prenošenje Isusove propovedi u apostolskom dobu.
Vitlejemska pećina
Po predanju iz četiri jevanđelja, Isus se rodio u pećini iznad grada Vitlejema, nedaleko od Jerusalima, u koji su njegova majka Marija i njen suprug Josif stigli iz Nazareta. Zato je, mnogo vekova unazad, Vitlejem za hrišćane ono što je Meka za muslimane. Danas je ta pećina prava turistička atrakcija, isto kao Crkva Svetog groba u Jerusalimu i Crkva Svetog rođenja u Vitlejemu, podignuta iznad te pećine.
Upravo se iz središnjeg, oltarskog dela te crkve, kroz uzan zasvođen prolaz, ispred kojeg svetle mnoga skupocena kandila, darovi iz celog sveta, ulazi u kriptu – pećinu u kojoj se, prema Novom zavetu, rodio Isus Hrist. Dugačka 12, a široka tri metra (ukupne površine 36 metara kvadratnih), ona danas ne liči na onu kakva je bila pre dva milenijuma. Umesto jasala sa slamom, u koje je položen tek rođeni Isus postavljena je bela mermerna ploča s velikom srebrnom zvezdom u sredini i tekstom na latinskom jeziku: "Ovde je Deva Marija rodila Isusa Hrista".
Taj deo pećine pripada katolicima, a niži deo, u koji se spušta niz tri stepenika – pravoslavnima. U ovom delu je postavljeno izdubljeno kameno korito, spolja obloženo mermerom, sa "drvenim jaslima u koje je Presveta Bogorodica položila novorođenče". Tu su se, kaže legenda, "Bogomladencu poklonili pastiri i mudraci s Istoka".
Božić – dan ljubavi i milosrđa
O rođenju Sina Božjeg, koji je na ovaj svet došao u ljudskom telu da bi, prema hrišćanskom verovanju, ljude spasao greha i smrti, govori se u sva četiri jevanđelja: od apostola Mateja, Marka, Luke i Jovana. I svi stari, starozavetni proroci koji su živeli stotinama godina pre Hristovog rođenja, kako piše u Starom i Novom zavetu, najavili su dolazak Sina Božjeg na zemlju "kad se ispuni vreme".
Nakon rođenja u Vitlejemu, Isusu Hristu prvi su se poklonili pastiri i mudraci, a kako tumači sveti vladika Nikolaj Velimirović, "najneobrazovaniji i najčuveniji među svim ljudima".
Nazivajući rođenje Hristovo "najvećom tajnom u vremenu i prostoru", vladika Nikolaj još kaže: "U pećini se rodi Gospod da pokaže da je celi svet samo jedna tamna pećina koju jedini On može osvetliti… Zato je celokupno čovečanstvo od Hristovog rođenja podelilo istoriju ljudskog roda na dva dela – na istoriju pre rođenja Gospoda Isusa Hrista i na istoriju posle njegovog rođenja".
Nazivajući rođenje Hristovo "najvećom tajnom u vremenu i prostoru", vladika Nikolaj još kaže: "U pećini se rodi Gospod da pokaže da je celi svet samo jedna tamna pećina koju jedini On može osvetliti… Zato je celokupno čovečanstvo od Hristovog rođenja podelilo istoriju ljudskog roda na dva dela – na istoriju pre rođenja Gospoda Isusa Hrista i na istoriju posle njegovog rođenja".
