Reč je četiri sveske, dve sveske formata A4 i dve formata A3 sa skoro 400 listova dnevnika. U njima je Darko pisao i paralelno crtao (u pero tehnici) dešavanja u ratnom Sarajevu.
– Odneo sam dnevnike u muzej u Delemontu i njima su se veoma svideli, pa su mi organizovali izložbu. Nakon toga sam odlučio da moji sarajevski ratni dnevnici ostanu baš u muzeju u Delemnotu, jer oni imaju odličnu arhivu i dobre uslove za čuvanje. Posebno sam bio iznenađen činjenicom kad su mi u muzeju rekli da ima
interesa da studenti istorije prouče te moje dnevnike.
Izložba sarajevskih dnevnika bila je odlično posećena, bilo je puno zainteresovanih kojima je autor objašnjavao crteže, a svoje utiske koje je pored njih zabeležio preveo je na francuski jezik tako da su i posetioci Švajcarci, mogli sve da pročitaju i saznaju.
Tema za istoričare– Vreme čini svoje, i ti događaji koje sam preživeo i koje u sebi nosim 20 godina, za mene u to doba su strašni, nisu više noćna mora već neka priča. Pokušao sam da ne ulazim u političke diskusije iako u tom periodu, a i danas, to nije moguće izbeći. Možda i zbog toga mi je drago da dnevnici više nisu kod mene, umoran sam od svega, a čini mi se i narod od svih tih priča iz prošlosti. Srećan sam što su dnevnici na sigurnom, ali i što su sada tema za istoričare – veli Darko. |
– Bosanska kafa koju sam kuvao je prijala domaćinima, a meni lično bosanska kafa je spasla život, zato je uvek rado skuvam i pijem veli Darko, i nastvlja priču:
– Druga je godina rata, bio sam u svom stanu u Sarajevu, uzeo sam papir, seo i počeo crtati. Pozvao me komšija na kafu. Čula se jaka eksplozija. Posle popijene kafe vratio sam se u svoj stan, koji je bio izbušen gelerima od granate, koji su bili po zidovima, podu, plafonu… Moja stolica, tabla i papir za crtanje bili su takođe izrešetani . Da sam tada odbio kafu, danas više ne bih bio među živima. Zato kafa, i to bosanska, ima za mene posebnu važnost, jer mi je ona i bukvalno spasila život – ispričao je Darko.
– Već duže vreme sam od Bazela, Lozane do Ženeve tražio mesto gde da ostavim moje sarajevske ratne dnevnike, jer sam osetio kako ih više ne mogu čuvati u ateljeu (već 20 godina!). Čuvao sam ih kao neku vrstu magičnog objekta, posebnog u mom životu. Neki muzeji su želeli te dnevnike ali nisu imali dobar arhiv pa ih njima nisam dao – priča Darko i priseća se i tih ratnih dana, proteklog vremena, za koji kaže da je sada na istoričarima da ih analiziraju.
