Kažu da svako od nas, negde na planeti, ima kopiju. Nekoga ko neverovatno liči na njega, ko pokretima, gestikulacijama, ponašanjem deluje kao “blizanac”. Milan Borjan, kapiten i golman Crvene zvezde ne mora da “obiđe svet” da bi našao dvojnika, već, jednostavno, može da prošeta do Vojke, varošice 20 kilometara udaljenog od Zemuna. Tamo živi Nikola Seović, čuvar mreže lokalnog kluba, koji neverovatno liči na kanadskog reprezentativca.
– Ovde, kod nas, niko me ne zove po imenu. Svi me zovu Borjan – počinje razgovor za “Vesti” Seović.
Stigao iz Knina
Fizički izgled nije jedina sličnost sa Milanom?
– Imali smo istu sudbinu. I ja sam u “Oluji” stigao iz Knina, baš kao i kapiten Crvene zvezde. Samo sam imao koju godinu više – priča ovaj simpatični 38-godišnjak. – Tetka mi je živela u Vojki, pa smo, prirodno došli kod nje. Kasnije smo se tu i skućili. Živim sa majkom Milevom i suprugom Marijom. Uskoro stiže i prvenac. Zvaće se Jovan.
I navijaće za Zvezdu?
– To se podrazumeva! Ne može drugačije. Biće navijač crveno-belih i – fudbaler – smeje se Nikola.
Kažu da je i vaša oprema identična onoj koju koristi čuvar mreže iz Ljutice Bogdana 1?
– Nije namerno. Ne kopiram kapitena, već jednostavno, dopadaju mi se taj dres, boje. Biće da imamo i sličan ukus.
Da li ste upoznali Borjana?
– Jesam, preko prijatelja.
Kako je reagovao, kada vas je ugledao?
– Išao sam namenski, da se upoznam sa njim. Čekao sam ga sa drugarom ispred stadiona. Ide on ka meni, ja ka njemu i čovek kaže nešto u stilu “Da li je ovo moguće”? Kratko je trajao taj susret, pošto je Milan imao obaveze, ali smo ga ovekovečili fotografijom. Meni dovoljno.
Vozač brze hrane
Kada se rodila ljubav prema “najvažnijoj sporednoj stvari” na svetu?
– Još kao dete sam otišao na trening, ovde u Vojki. Tu sam proveo ceo fudbalski vek. Kada je trebalo da idem dalje, nije se dalo. Prvih mesec-dva sam bio igrač, ali to mi se nije dopalo. Želeo sam da stanem između stativa. Tu se osećam najbolje.
Čime se inače bavite?
– Držim jedan Fast fud, a po struci sam vozač.
Da li je na terenu bilo priznanja da ste najbolji?
– Pehar koji sam dobio za najboljeg golmana, na jednom humanitarnom turniru, na kome su se prikupljala sredstva za bolesnu devojčicu, završio je u rukama mališana. Ne znam kako se dečak zove, nisam ga poznavao, samo mi je bio simpatičan. Video sam kako gleda pehar i poklonio mu ga. Eto, nemam čak ni fotografiju sa tim priznanjem, ali ne žalim. Tom prilikom je sve bilo podređeno humanitarnoj akciji – zaključuje Nikola Seović, Borjanova kopija.
Venčanje na “Marakani”
Ljubav prema Crvenoj zvezdi je kod Nikole, očigledno, jača od svega. O tome svedoči i podatak da je za jedan od važnijih događaja u životu Seović izabrao da se “odigra” na stadionu u Ljutice Bogdana.
– Supruga Marija i ja smo se venčali na “Marakani”. Nije moglo drugačije – pola u šali, pola u istini će naš sagovornik.
Brani i za veterane Zvezde
Nikola kaže da je njegova najveća želja bila da zaigra za Crvenu zvezdu:
– Kada sam odigrao prvu utakmicu za veterane crveno-belih na poziv mog druga Papige Nikolića, kako on voli da kaže svetskog rekordera u dresu Zvezdinih najstarijih fudbalera, rekao sam da više nikada ne moram da se pojavima na golu, Međutim, zvali su me, branim i za njih, kada mi obaveze dozvole. Čast mi je što sam u istom timu sa Šestićem, Karasijem, Koromanom i drugima.
Prvi u ligi
Seović brani i u amaterskoj ligi, koja je nedavno krenula:
– Dobro nam ide. Pre mesec dana je startovalo takmičenje i trenutno smo prvi. Ipak, ne opterećujemo se plasmanom, to nam nije važno. Igramo za svoj groš.
Večno sećanje na Gajina
Prošlog vikenda obeležena je decenija smrti od zvanično proglašene legende zemunskog fudbala Siniše Gajina (dobitnik “zlatne lopte” tadašnjeg jugoslovenskog prvoligaša i polufinaliste Kupa, FK Galenika), inače, rođenog u Vojki. I u toj varošici stadion njegovog matičnog kluba nosi ime popularnog Ćićane, Sina, Gaje… Zbog toga su se po tradiciji u Vojki okupili njegovi zemunski saigrači, njih bar 25, predvođenih nosiocem “srebrne kopačke” Gzimom Ljaljom, pa Sosom Babićem, Kićom Jandrićem, Zvonkom Živkovićem, Nebojšom Miličićem, Goranom Čupićem, Milošem Bursaćem, neizbežnim organizatorom Papigom Nikolićem…
– Stvarno sam bio dirnut, kao i svi ostali, govorom Kiće Jandrića na groblju, a zatim i na zajedničkom ručku. Iako nisam rođen u Vojki, nazvati Sinišu Gajina fudbalskim Nikolom Teslom iz Vojke dovoljno govori koliko je Ćićana bio izuzetan, pre svega, čovek, a onda i fudbaler. Pa sve te anegdote oko toga koliko je voleo dribrling više od gola, zbog čega ga je trener Ivan Čabrinović kažnjavao više puta, semenke i na samoj utakmici… To samo govori koliki je u najpozitivnijem smislu bio veliki šarmer na terenu, zbog čega su ga obožavali širom fudbalske eks-Jugoslavije – ističe Nikola.
