Odavno je poznato da vrhunski sport nosi razne opasnosti i da može naštetiti zdravlju. Povrede su uvek moguće, često nezgodan doskok ili sudar mogu da odvoje sportistu na duže vreme od terena ili da mu ugroze karijeru.
Ipak, ono što se desilo reprezentativcu Boriši Simaniću u Manili retko je viđeno. Nesreća koja je lako mogla da se pretvori u tešku tragediju! U finišu meča Srbija – Južni Sudan, u duelu pod našim košem sa košarkašem Nunijem Omotom, teško je povređen. Hitno je završio u bolnici gde je operisan, ali nažalost, i pored svih napora, lekari nisu mogli da mu spasu bubreg.
Simanić je rođen 20. marta 1998. u Ljuboviji, visok je 211 centimetara i igra na poziciji krilnog centra. Počeo je u Školi košarke Budućnost iz Bijeljine, gde su ga zapazili ljudi iz Crvene zvezde. Na Malom Kalemegdanu je proveo sedam godina i sa crveno-belima osvojio devet seniorskih trofeja, tri titule u ABA ligi, tri prvenstva i dva kupa Srbije, jedan ABA Superkup, kao i titulu šampiona juniorske Evrolige 2014, kada je proglašen za najboljeg košarkaša (MVP) turnira.
Igrao je za sve mlađe reprezentativne selekcije Srbije, a sa kadetima je 2013. uzeo srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu za igrače do 16 godina. Debitovao je u srpskoj seniorskoj reprezentaciji tokom kvalifikacija za Evrobasket 2022. godine.
Život mu je u opasnost doveo snažni Afrikanac, zamahom lakta, a naizgled bezazlen udarac izazvao je tešku povredu momka iz Ljubovije. Zbog krvarenja je operisan i delovalo je da je najgore prošlo… Međutim, usledio je šok, bubreg je morao da bude odstranjen. Borišina žrtva ne spada u domen uobičajenih sportskih metafora o ostavljanju srca na terenu. Ona je bila stvarna. U Manili je ostavio bubreg u dresu sa državnim grbom. Može se reći da niko nikada nije dao više za reprezentaciju. U eri kada mnogi sportisti kalkulišu sa igranjem za nacionalne timove, čuvajući zdravlje za ono od čega se živi, za klubove, Borišina nesreća treba da izazove adekvatnu reakciju države, ali i celog društva. Sjajni i tihi momak mora da uživa maksimalnu zaštitu posle ovoga što mu se desilo i dobije status kakav zaslužuje. Tu spada, pre svega, obavezno nacionalno priznanje, koje će mu jednog dana garantovati primanja namenjena osvajačima najsjajnijih odličja.
Pred Borišom je dugotrajan oporavak, uz ogromno pitanje da li će ikada moći da se vrati na nivo na kojem je bio pre povrede. Ukoliko uopšte bude u stanju da ponovo profesionalno zaigra košarku, sport koji mu je mnogo dao, ali sada još više uzeo. Svakako, prvi korak je fizička i psihološka rehabilitacija i povratak normalnom životu. O košarci, o tom potom.
