Na jugu Korzike, u francuskom departmanu Cors-du-Sud, jedan gradić čuva tradiciju ove nacije od zaborava.
Ovaj skriveni biser Mediterana smešten je na 70 metara visokim stenama, a u svom podnožju čuva najlepše plaže Napoleonovog ostrva. Udaljen je svega 11 km od Sardinije od koje je odvojen moreuzom, a ime je dobio po Bonifaciju Drugom od Toskane.
Ovaj, najjužniji, ali i najstariji grad Korzike, ima dva dela: u podnožju je luka, gde živi najveći deo od 3000 stanovnika i gde se nalaze brojni restorani, dok je gornji deo grada, koji visi na litici, prava atrakcija za turiste. U starom gradu uske kamene uličice i kuće iste su kao pre više vekova, čak im je i tavanica od drvenih greda. Na vrhu starog grada su Stepenice aragonskog kralja koje se spuštaju prema moru. Po legendi aragonski je kralj naredio vojnicima da iskopaju stepenice u steni, ne bi li osvojio grad.
Pošto svojom lepotom oduzima dah, smatra se najlepšim gradom Korzike, a turisti ga zovu još i Grad na litici ili Muzej na otvorenom. S obzirom na to da skriva najlepše plaže na ostrvu, posećuju ga uglavnom zaljubljenici u prirodu, mediteranski duh i parolu “dolče vita”.
Prvo što se oseti u ovoj ostrvskoj oazi je mir. I činjenica da sve teže mnogo sporije: obeduje se po dva sata, vozovi kao da se sporije kreću, a i u ispijanju kafe se duže uživa. Upravo takav ritam dopušta da može opušteno da se uživa u okolini. Posebno su ponosni na svoju kuhinju i specijalitete kao što su: šarkuteri – jelo od mesa divljeg vepra, bročja (sir sličan rikoti), tome d brebis (ovčiji sir), tome d ševr (kozji sir), ali i fromađe pikant (pikantni sir jakog ukusa).
Crveno ili roze vino služe uz skoro svaki obrok, a za aperitiv korzikanski muskat, slatko desertno vino. Osim vina domaće stanovništvo dok sedi pred kućama ili u kafanicama pije Pjetru- pivo od kestena, a deca se slade dudinjama.
Tradicija je bila da svaka kuća mora da ima stabla kestenova, duda, lozu i masline. Danas korzikanski vazduh je pun opojnih mirisa, jer tu raste više od 2.000 vrsta biljaka, a polovina od tog broja su endemske. Zato je ovo ostrvo fascinantan prirodni rezervat, a Bonifačio redovna odrednica za planinare i qubitelje prirode. Čini se da su Grci, koji su Korziku prvi prozvali Kalista, što znači “najlepša”, bili u pravu da je ovo ostrvo zaista parče raja na zemlji, a slikar Anri Matis, da je na Korzici “sve boja i svetlo”.
Homerova zemlja
Postoji verovanje da je upravo područje Bonifačija zemlja o kojoj je govorio Homer u “Odiseji”. Poput njegovog junaka, moreplovci za vreme najjačih vetrova ne mogu da izađu iz luke zbog visokih talasa i jakih struja, a Bunifaziu, kako ga meštani nazivaju, već desetinama vekova odoleva masovnom turizmu.
Primili srpske ratnike
Korzikanci iz sela Bokonjano su tokom Prvog svetskog rata primili 5.000 Srba – ranjenih, bolesnih, žena i dece, starih. Srbi su sa izbeglicama sa Balkana dolazili brodovima od decembra 1915. do januara 1916. godine na poziv konzula Francuske. Odmah su dobili odeću i obuću, a građani Bokonjana su zakupili restorane i poslastičarnice u centru, presretali Srbe i pozivali ih na bogatu trpezu. Tako je Korzika postala ostrvo egzila za francuske prijatelje.
Ponos i čast
Korzikanci su živog temperamenta i markantnih crta lica, veoma su vredni i dobri domaćini. Ipak, zbog burne prošlosti, imaju izražen nacionalni ponos, a separatistički pokret i danas je vrlo jak. Ne odustaju od autonomije, aktivno koriste korzikanski jezik (iako im je francuski službeni) i šale se sa svim, osim sa čašću. Korzikanska “vendeta” za porodičnu uvredu nosila je smrtnu kaznu, a podaci kažu da je od 1683. do 1715. godine od nje stradala čak četvrtina stanovnika.
