Specijalna bolnica “Vita” osnovana je 2009. godine u Novom Sadu, od strane Milana Vlaisavljevića, psihologa, koji sa Timom saradnika već punih dvanaest godina pruža medicinske usluge pacijentima koji se bore sa različitim oblicima bolesti zavisnosti.
Bolnica Vita je trenutno pozicionirana kao jedna od nekoliko privatnih zdravstvenih ustanova stacionarnog tipa za lečenje bolesti zavisnosti u Srbiji i jedina u Vojvodini sa potpuno zaokruženim sistemom lečenja, od rešavanja aptinencijalnih tegoba i detoksikacije, do psihoterapijskih programa rehabilitacije i resocijalizacije. Pored bolesti zavisnosti, narkomanije, alkoholizma, patološkog kockanja, zavisnosti od inteneta, značajan deo angažovanja stručnog Tima je usmeren i ka brojnim drugim razvojnim problemima mladih, kao i sve aktuelnijim problemima u životu savremenog čoveka, kao što su depresija i anksioznost.
Šta se promenilo tokom dvanaest godina postojanja i rada bolnice u oblasti bolesti zavisnosti?
Mnogo toga. Došlo je do određenih promena u izboru psihoaktivnih supstanci koje pacijenti najčešće konzumiraju, pa je tako droga heroin vremenom postala nešto manje zastupljena, ali zato imamo ekspanziju zloupotreba različitih formi amfetamina, ekstazija, kokaina, leka buprenorfina kao i sve česšći obrazac uzimanja po principu politoksikomanije, odnosno uzimanje više različitih droga u zavisnosti od toga šta je dostupno u tom trenutku. Marihuana je i dalje zadržala dominantnu poziciju što se tiče učestalosti zloupotrebe. Dalje, imamo situaciju da nam se na lečenje od alkohola javljaju sve mlađi pacijenti (80 % njih iz starosne kategorije 30-50 godina, pre destak godina je bilo dominantno 60+ god.), kao i sve više žena. Trenutni odnos muškarci-žene je 3:1, dok je do pre 10-tak godina taj odnos bio 7:1. Takođe, poslednjih godina imamo značajan porast pacijenata koji se javljaju na lečenje zbog problema patološkog kockanja, kao i pojavu “novih zavisnsoti”, t.j problema zavisnosti od internet, video igara i sl. Sa druge strane sami problemi zavisnosti su i dalje jedni od najtežih i najkompleksnijih problema u kojima čovek može da se nađe, sa najširim mogućim posedicama kako na samo zdravlje pacijenta, tako i na njegovu porodicu, socijalno okruženje i profesionalni život.
Kakav je uticaj aktuelna pandemija COVID-a 19 imala na zloupotrebu psihoaktivnih supstanci? Kakva su vaša iskustva?
Ono što uviđamo, jeste da zavisnici koji su bili van sistema lečenja nisu imali većih problema da nabave drogu tokom ovog perioda (osim za vreme totalnog “zaključavanja”). Primećuje se i određeni porast cena PAS, što govori i o povećanim rizicima distribucije. Takođe, kod mladih zbog smanjenja socijalnih kontakata, izlazaka u grad nešto je bilo smanjeno i početno eksperimentsanje sa drogama, t.j tzv. “prvi kontakti”. Sa druge strane imamo značajan porast zloupotrebe alkohola, kako zbog njegove dostupnosti, tako i zbog njegovog hemijskog efekta. Alkohol je anksiolitik, umanjuje unutrašnju napetost, te se na taj način “uklapa” sa svojim dejstvom u sve neizvesnosti koju nosi ovo aktuelno vreme. Povećana zloupotreba alkohola je primećena i kod onih koji su ranije preferirali neke druge psihoaktivne supstance. I sami članovi porodice su zbog više zajednički provedenog vreme i veće upućenosti jednih na druge nešto ranije prepoznavale nedoslednosti u ponašanju bliskih osoba i to povezivali za zloupotrebom droge/alkohola, te se i nešto ranije javljale za pomoć u odnosu na statistiku nekog ranijeg perioda.
Kada spominjete javljanje za pomoć, kako se pacijenti javljaju? Da li većinom dolaze samoinicijativno ili na nagovor nekog drugog iz okruženja?
Nažalost, priroda bolesti zavisnosti je takva, da je volja kod zavisnika značajno kompromitovana i instrumentalizovana ka nabavci, konzumiranju droge ili alkohola, igranju igara na sreću i samim tim oni ne vide sam značaj lečenja. Zavisnici su skloni negiranju problema ili njegovom umanjenju, kao i ideji da ga sami mogu rešiti. Tako da, “po pravilu” dok god je okolina tolerantna na ovakvo ponašanje i ima očekivanja da pacijent može sam da reši problem, male su šanse da pacijent potraži stručnu pomoć. Drugim recima, pacijentu je najčešće potreban spoljni pritisak i spoljna motivacija da bi došao na lečenje. Ova inicijativa najčešće dolazi uravo od najbližih, t.j članova porodice. Možemo reći da jedan od najvećih problema kod bolesti zavisnosti i jeste kasno javljene za stručnu pomoć. U proseku je to duže od jedne decenije. Tokom ovog perioda bolest je progresivna, posledice se nagomilavaju, a samim tim je i lečenje dugotrajnije i sa neizvesnijim ishodom. Ključno je dakle značajno ranije javljanje za stručnu pomoć.
Da li lečenje u nekim slučajevima podrazumeva i bolnički stacionar (zadržavanje u bolnici na terapiji)? Da li je moguće izlečenje bez podrške okoline?
Kod alkoholizma ili npr. zavisnosti od heroina, metadona, sedativa, zbog samog nivoa izraženosti simptoma apstinencijalne krize i mogućih komplikacija za preporuku je da se detoksikacija i psihofizička stabilizacija obave u stacionarnim uslovima, pa da se lečenje nakon toga nastavi kroz ambulantu i dnevnu bolnicu. U dnevnoj bolnici lečenju se priključuju i članovi porodice kao saradnici u lečenju, koji se u tom procesu osnažuju i uče kako da na najbolji način pomognu svom članu porodice u njegovoj borbi sa zavisnošću. Ovakva podrška saradnika, zbog same kolebljivosti motivacije kod pacijenta često je i presudna za krajnji uspeh terapije.
Da li je izlečenje moguće bez podrške stručnjaka, samo uz pomoć porodice ili ljudi iz neposredne okoline (supružnik, partner, rodjaci, kolege…)?
Brojne su predrasude vezane za bolesti zavisnosti, od toga da to i nije neka bolest, nego nečiji izbor ili hir, pa lečenje nije ni potrebno, nego ”prevaspitavanje”, čekanje da se neko “opameti” ili pak izolacija, pa sve do predrasude da je zavisnost neizlečiva. I jedno i drugo mišljenje je pogrešno i štetno. Zavisnost jeste kompleksan problem za čije rešenje je pacijentu neophodna stručna pomoc. Pokušaji improvizacije i samolečenja, nažalost u velikom broju slučajeva završavaju recidivom i povratkom u bolest. Na taj način se gubi dragoceno vreme, a posledice bivaju sve teže. Sa druge strane, i pored svoje kompeksnosti zavisnost se uspešno može prevazići uz ličnu odluku pacijenta, podršku porodice i adekvatnu stručnu pomoć.
Postoje li programi u bolnici Vita koje želite posebno da istaknete?
Važno je znati da u rešavanju problema zavisnosti ne postoje brza, jednostavna rešenja niti ”čarobni štapić”. Oproravak od bolesti zavisnosti ima svoje zakonitosti i zahteva vreme i posvećenost cilju, kako pacijenta, tako i njegove porodice. Tokom tog perioda javljaju se brojni izazovi, usponi i padovi. Cilj rada stručnog Tima bolnice Vita jeste upravo da se pacijenti i članovi porodice dovoljno osnaže i motivišu kako bi istrajali u svojoj nameri da jednom za svagda reše problem zavisnosti.
