U drami Dušana Kovačevića "Radovan Treći: bolna komedija o samoizdaji", glavni junak na posletku pređe na stranu zakletih protivnika, inače svojih komšija, i obavesti ih kako će im pobeda biti uskraćena dokle god budu ratovali bez njegove pomoći.
Istorija Srbije tokom proteklih nekoliko decenija nije mnogo više od jedne dugotrajne "bolne komedije o samoizdaji". Šta je to podsticalo Slobodana Miloševića da podržava srpski narod u Srpskoj i Srpskoj Krajini, a onda ga javno ili potajno, uz medijske talambase ili ćutke – izda, prepusti sudbini i čak kažnjava?
Čak i Republika Srpska, koja se održala pre svega zahvaljujući nepokolebljivoj volji svog naroda, ponekad i nasuprot zvanične Srbije, dozvoljena je sa idejom da je u budućnosti ukinu. Sve što se događalo posle 1992. bilo je samo izlazna strategija – kontrolisana propast, iz koje se Milošević zamalo izvukao kao pobednik. Kao spaseni politički brodolomnik jedne potonule nacije.
Nerado poredim Miloševića i Tadića. Jedan je vodio Srbiju ka porazu, drugi vodi poraženu Srbiju. Ipak, uprkos tome što je Tadić za razliku od Miloševića čvrsto privržen miru, evropskoj mantri i, makar na rečima, demokratskim idealima; pojedine crte Miloševićeve politike prepoznatljive su i danas. Boris Tadić je u dva navrata pobedio na izborima služeći se oprobanom formulom političke alhemije.
Poput Miloševića 1990. i Milutinovića 1997, spojio je Srbiju i svet, tvrdio je da je moguće voditi jednu politiku koja bi bila umerena i ostvariva, ali bi u sebi sabrala sve, ponekad međusobno suprotstavljene i u različitim pravcima ekstremne želje naroda. Tadić je u svojoj politici uglavnom neuspešan, mada naravno ne kolosalno i katastrofalno kakav je bio slučaj sa njegovim prethodnikom.
U predizbornim kampanjama srpske vlasti su i te kako obraćale pažnju na RS. Pre četiri godine su se članice tadašnje vladajuće koalicije otimale oko premijera Dodika. G17 je, uprkos pojedinim srbofobskim nastupima izvesnih svojih funkcionera, ugostio Dodika na predizbornom mitingu, isti je govorio i pred okupljenim demokratama, a "trčao" je i u kampanji Demokratske stranke Srbije.
Do početka 2010. DS i Tadić su neprekidno nastojali da drže ravnotežu između svojih velikih i međusobno suprotnih obećanja. Ipak, svetska kriza, neispunjene nade i podilaženje velikim narodnim očekivanjima i nerealnim zahtevima, doveli su zemlju u velike finansijske teškoće. Možda su upravo ovi uzroci doprineli inače prilično nerazumljivoj Tadićevoj politici prema RS.
Početkom godine predsednik Tadić je najavio donošenje Deklaracije o Srebrenici – učinio je to u Banjaluci na dan 18-godišnjice proglašenja Republike Srpske! Nije se konsultovao sa domaćinima, tekst predloga deklaracije napisan je čak i bez učešća koalicionih partnera, koji su se zbog toga žalili.
I dok su iz Srbije stizala izvinjavanja i sramotna poniženja, iz Sarajeva su uzvraćane provokacije i uvrede. Muslimanski političari protivili su se sasvim zakonitom hapšenju Ejupa Ganića u Londonu. Član predsedništva BiH Haris Silajdžić se obrušio na Tadića prilikom njegove posete Mostaru. Najavljena je zabrana obeležavanja godišnjice masakra vojnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu. Otkazana je i poseta predsedništva BiH Beogradu…
Uprkos svemu, pre nekoliko dana u Carigradu je potpisana zajednička deklaracija predsednika â Turske, Srbije i BiH. Protiv deklaracije su se izjasnile stranke vlasti i opozicije u RS.
Baš kao što Silajdžić nije poštovao ustav i konsultovao predsedništvo za svoj nastup u Carigradu, Tadić nije na bilo koji način o svemu obavestio Vladu ili predsednika RS. Pritom, u Deklaraciji su najavljene zajedničke ustanove Srbije, BiH i Turske i pružena podrška Savetu za sprovođenje mira – ustanovi koja je do sada pomagala postepeno ukidanje RS.
Zašto predsednik Tadić vodi ovakvu politiku? Mislim da postoje dva razloga. Prvi se svodi na činjenicu da je Srbija finansijski zavisna od onih koji žele ukidanje RS. Finansijska zavisnost nije samo posledica lošeg rada naših vlada, već i socijalnog radikalizma velikog dela građana Srbije. Mnogo našeg sveta želi da troši nezarađen novac.
Uzor su im političari i bogataši koji troše kradeno. Reformska Vlada je trebalo da bude ta koja bi makar i na sopstvenu štetu zaustavila takve opasne narodne težnje. Drugi razlog leži u nedostatku programa i uverenja. Posle sumanutih ideologa i ratnih profitera, dobili smo miroljubivu, ali bezidejnu i beslovesnu vlast.
Ako Srbija zbog stranih kredita i stranačkog sebičluka i lične sujete izda RS, ona neće samo izneveriti interese srpske nacije. Srbija će u tom slučaju prezreti žrtve iz dva svetska rata. Napustiće ideale pravde i slobode na kojima je utemeljen civilizovani svet.
Posle takvog nečovečnog i podlog dela, koje je nepoznato u savremenoj istoriji naših suseda i drugih evropskih naroda, srpski narod bi neminovno morao poći putem sramotne propasti.
