Sudbina se surovo poigrala sa familijom Dušana Ratkovića (87) iz zabitog sela Brezovica na Goliji, od šestoro članova ove nekada imućne, a danas izuzetno siromašne i nemoćne porodice, četvoro su teški bolesnici, nemoćni da se, daleko od grada i u planinskoj zabiti, leče i prehrane.
Ne ustaje iz kreveta
Starina Dušan je već dugo bolestan i nepokretan, iz kreveta više ne ustaje ni njegova supruga Borika (88), njihov sin Zvonko vidi samo 20 posto, a srce njegove supruge Danijele radi sa 30 posto kapaciteta. Zdrava su samo njihova deca Nikolina i Nikola, planinski đaci pešaci koji rastu u bedi i nemaštini, često i bez obroka, maštaju o kupatilu, televizoru, frižideru…
Da posetimo ovu porodicu i pokušamo da im uz pomoć naših čitalaca pomognemo već dugo nas mole njihove komšije iz Brezovice i susednih sela, što ih ranije nismo obišli kriva je planinska zabit u kojoj žive, da bi stigli do njihove oronule brvnare, pet kilometara morali smo da pešačimo.
Borili smo se dugo i nekako prehranjivali, jer je Zvonkova pokojna tetka koja je živela sa nama imala malu penziju od oko 200 evra to nam je bio jedini prihod, kad je ona preminula, ostali smo bez igde ičega, nikakvih drugih prihoda nemamo, nemoćni smo da bilo šta radimo i zaradimo, sve do nedavno ni od koga nismo tražili pomoć, sada moramo, pritisli su nas bolest i beda – priča Dušanova i Borikina snaja, a Zvonkova supruga Danijela inače težak srčani bolesnik.
Život u divljini
– Imali smo kravu i tri ovce, morali smo da ih prodamo da bi meni omogućili lečenje i kupili lekove, jedva sam pretekla, svuda oko nas su pašnjaci, a mi smo željni mleka, muka je i tuga ovo golema, žao mi je dece Nikoline i Nikole, kad se vrate iz škole često nemam šta da im spremim za ručak, bude dana kada ostanemo i bez brašna – priča kroz plač Danijela Ratković.
Od Novog Pazara smo daleko 30 kilometara, živimo u divljini, mečka nam je pre neki dan mirno prošetala pored kuće, srećom deca su već bila stigla iz škole, Nikolina putuje 15 kilometara do udaljene Deževe, Nikola do nešto bliže Vranovine, ponekad ih poveze neko od roditelja druge dece, najčešće pešače, vid me izdaje, ne mogu ni sebi da pomognem, a kamoli nepokretnim roditeljima i nemoćnoj deci – žali se Zvonko Ratković.
Nisam ni sanjala da ćemo se naći u ovako bezizlaznoj situaciji i da život može sve ovo da nam priredi. Znali smo da ćemo ostarati i oboleti, ali su sve naše nade, kao i kod drugih roditelja, bile okrenute sinu Zvonku i snaji Danijeli, kad su se i oni razboleli sve nam je krenulo nizbrdo, još se kupamo u metalnom koritu i u svemu oskudevamo, teška smo sirotinja koja mora da traži pomoć, nadamo se da će nam dobri ljudi pomoći da se bar prehranimo i lečimo – priča starica Borika Ratković i naglašava da joj je najveća želja da njen sin, snaja i unučad sagrade manju kuću negde blizu asfalta i da njihova bolest ne napreduje. U Vranovini na padinama planine imaju i manji plac.
Slavuj sa Golije
Bio je Zvonko Ratković u mladosti dobar pevač, pevao je po Novom Pazaru i okolini i lepo zarađivao, zvali su ga slavuj sa Golije, bio je na pragu prve ploče, lepu karijeru prekinulo je najpre teško oboljenje jednog, pa drugog oka, a potom i poziv nemoćnih i nepokretnih roditelja da se vrati na Goliju i u zabitoj Brezovici bude uz njih, zbog toga je ostao bez posla i zarade, a kasnije i bez penzije.
Potrebna krava
Porodici Ratković mnogo bi značilo kada bi ponovo mogli da se domognu krave koja bi ih prehranjivala, bili bi srećni i kada bi imali dve-tri ovce ili koze, nadaju se da bi im i po ovom pitanju mogli pomoći čitaoci “Vesti”. Očekuju i pomoć poznatog humanitarca Hida Muratovića koji je najavio skori dolazak u Brezovicu. Unapred se zahvaljuju svim dobrim ljudima.
