Među brojnim štićenicima Humanitarnog mosta “Vesti” u jugozapadnoj Srbiji, na Kosovu i Metohiji i severu Crne Gore, porodica Raha Baždara iz Sjenice verovatno je u najtežoj situaciji, jer su svi u kući teški bolesnici, a cela porodica puka sirotinja.
Teško se prehranjuju
Mada im naši čitaoci pomažu godinama, a pomoć povremeno stiže i od dobrotvora iz ovog kraja, nepokretni starina Raho i četvoro njegovih teško bolesnih naslednika ne mogu sami da se prehrane i leče, pa često, kao i ovih dana, iznova apeluju na dobrotvore da im pomognu. Ogrev, brašno, struja i lekovi uvek su im, pa i ove zime, najveća briga.
Svi u porodici Baždar teški su bolesnici i celog svog života socijalni slučajevi, da nije pomoći Crvenog krsta, Narodne kuhinje u Sjenici, dobrotvora iz ovog kraja i posebno naših čitalaca, ne bi imali šta da jedu, da se ugreju, obuku i obuju, kupe lekove… Jednostavno, ne bi mogli da opstanu, jer za rad su nemoćni, a za samostalan život nesposobni.
Glava porodice, starina Raho, ima 80 godina, a duže od decenije je prikovan za krevet i nepokretan, ni hranu (kad je ima) ne može sam da uzme, ako ga neko ne pohrani. I njegova deca: Elko, Safija, Ela i Sabaheta su teški bolesnici, zbog smetnji u razvoju ne mogu mnogo da pomognu ocu, a ni sebi, pa njihov život i opstanak isključivo zavise od pomoći opštine, koja je neznatna, sevapa dobrih ljudi, humanitarnih organizacija i dobrotvora iz dijaspore.
O porodici se uglavnom brine Elko Baždar, čija bolest je malo podnošljivija u odnosu na oca Raha i sestre. Kad u jesen stigne neka donacija iz belog sveta, uspe da uz pomoć dobrih komšija iseče drva i pripremi ogrev za zimu, ode i do narodne kuhinje u centru grada i ocu i sestrama donese hleba i po jedan topli obrok, ponekad uspe i da sam očisti sneg ispred kuće…
Bog nam je odredio da se rodimo sa problemima, da ih nosimo kroz ceo život, da se borimo i da se mučimo, od kako znam za sebe naš život je obeležen sirotinjom i nemaštinom, mada nam, već godinama, dobri ljudi puno pomažu i ne dozvoljavaju da gladujemo, svaki novi dan nama je nova neizvesnost i novo iskušenje, nikad ne znamo hoćemo li imati bar za jedan obrok ili za lekove od kojih svi zavisimo – priča Elko Baždar i nada se da će dobrotvori iz ovog kraja i dijaspore i ubuduće biti uz njegovu porodicu.
Živimo u Sjenici, najhladnijem gradu u Srbiji, i najteže nam je tokom jeseni i zime, jer valja grejati trošnu i vlažnu kuću po sedam-osam meseci, bilo je godina kada smo se smrzavali, jer nismo mogli da kupimo drva, mada smo proteklog leta uspeli da obezbedimo nešto ogreva, još strahujemo, pogotovu ako se zima oduži ili bude velikih mrazeva, zato bi nam svaka pomoć bila dragocena, da nekako dočekamo proleće, kad otopli bude nam lakše – dodaje Elko i moli nas da svima koji su mu poslednjih godina slali pomoć prenesemo zahvalnost njegove porodice i velike pozdrave.
Zlatna srca
Da nije bilo te pomoći i svih tih dobrih ljudi, neki su i lično dolazili da nas obiđu i uruče nam donacije, ko zna šta bi bilo sa nama, verovatno bi poumirali od studi i gladi, ovako bar smo svi zajedno i koliko god bili bolesni i hendikepirani brinemo o nepokretnom ocu Rahu i o sebi, voleli bismo da malo utoplimo kuću, da renoviramo kupatilo, da kupimo još neki novi ležaj, da imamo frižider i televizor i da se dobro obučemo, hvala unapred na svakoj pomoći – poručuje ovaj bolesni i hendikepirani Pešterac.
Racunica
Da bi se obezbedila ogrevom (ugljem i drvima) svake jeseni porodici Baždar potrebno je oko 1.000 evra, bar 500 evra potrebno im je za lekove, brašno i druge namirnice, još toliko da izmire dug za struju kako ne bi ostali u mraku, o planiranom utopljavanju kuće za sada ne razmišljaju, jer im je važnije da šporet radi, da imaju za hleb i lekove i da ne ostanu bez svetla.
Stalna briga
Poznati humanitarac i naš saradnik Hido Muratović kaže da se sudbina surovo poigrala sa Baždarima i da su retki slučajevi da su svi u porodici teško bolesni, siromašni i potpuno nemoćni.
Pomažemo im koliko možemo, u poslednjih pet godina nisu se smrzavali, niti gladovali, bilo je problema sa nabavkom lekova i plaćanjem struje, ali nisu bili u mraku. Pomoć im je stalno potrebna zato apelujem na humanu dijasporu, a posebno na Sandžaklije rasute širom sveta, da ih nipošto ne zaborave – poručuje poznati dobrotvor.
