Visoko u brdima na padinama Peštera, ispod Žabrenskog krša, gde su zime kao u Sibiru, a putevi “kozije staze”, za za goli život i opstanak godinama se grčevito bore starica Emina Amčović (75) i njen teško bolesni sin Ismet (48). Žive sami, daleko od najbližih komšija, u kući koju su im pre tri godine sagradili naši čitaoci, imaju kravu i nekoliko kokošaka, jedini prihod im je socijala od 80 evra..
Željni svega
Ne pitajte me – kako izlazimo na kraj. Jedva.. Nismo gladni, jer nam krava i kokoške ne daju da gladujemo, a svega ostaloga smo željni.. Ni to nije problem, nevolja je što je Ismet težak bolesnik, što često doživljava epi-napade i pada u krize i što mu je potrebno puno nege i lekova kojih ovde nema.. Noge me izdaju, jedva idem uz pomoć dva štapa, strahujem da će nam biti još gore i brinem šta će biti sa Ismetom kada mene ne bude bilo – žali se starica Emina i objašnjava da je Ismet još u detinjstvu imao tešku upalu mozga, da je bolest ostavila posledice, da često doživljava epi-napade i da ni trenutka ne sme da ga ostavi samoga…
Jednom sam otišla u Novi Pazar po namirnice i lekove i baš tada ga je zadesila ta nesreća… Bio je sam kući, pao je na šporet i ozbiljno izgoreo nogu i lice, jedva je prživeo i teško se oporavljao. Desilo se i da je pao u šumi, jedva sam ga našla. Nikada se ne zna kada će i gde će bolest da ga strefi. Kad redovno pije lekove i kad je pod mojom kontrolom(lekara ne vidi godinama) napadi su ređi, nažalost, često ostajemo bez lekova, a i bez najneophodnijih namirnica i sredstava za higijenu – priča baka Emina i objašnjava kakva im je pomoć napotrebnija…
Pomažu nam dobri ljudi iz Banovice, Žabrena i okoline, da njih nije bilo bi nam još mnogo teže. Pomogali su nam puno i dobrotvori iz dijaspore, pre tri godine, nakon nekoliko apela u “Vestima”, i kuću su nam sagradili, posebno su se u akciji istakli naši rođaci iz Nemačke, hvala im puno, bog im dao sreće i zdravlja, nikada nećemo zaboraviti njihovu dobrotu – ističe starica i podseća da joj, nakon ukrovljenja kuće, skoro tri godine nije stigla nikakva pomoć.
Živimo bolje nego ranije, jer se više ne smrzavamo, ali i dalje oskudevamo u namirnicama, odeći, obući i posebno lekovima, da smo bliži gradu bilo bi nam znatno lakše, bili bi blizu i lekarima, snalazili bi se nekako… Ovako, zimi smo danima odsečeni od sveta, dešavalo se da se oboje razbolimo i da nema šanse, čak ni terenskim vozilom, da do sela dođe lekar, a kamoli da mi odemo do Novog Pazara..
Sada nam je najvažnije da Ismet ima lekove koji su veoma skupi i da povremeno ode u Novi Pazar na lekarske kontrole, važno nam je i da na vreme spremimo ogrev i namirnice za zimu i izmirimo dug za struju – priča baka Emina.
Novi apel
Nadamo se da nas dobri ljudi, koji su nam pre tri godine puno pomogli, nisu zaboravili i da će nam, nakon ovog apela u “Vestima”, ponovo pomoći, očekujemo i da će se pojaviti neki novi dobrotvori, radi da nam skromno pomognu, ne treba nam mnogo, samo najnužnije, da se prehranimo, lečimo i ovako bolesni što duže opstanemo u ovom bespuću – naglašava ova dugogodišnja štićenica našeg Humanitarnog mosta.
Nije ga dala u dom
Emina kaže da je pre nekoliko godina, dok joj je još bio živ suprug Hido, bilo ponuda nekih dobrih ljudi da Ismeta smeste u neki dom za ometena lica u Tutinu ili drugim delovima Srbije…
Nisam ga dala… Iako nismo imali ni za hleb, htela sam da ja brinem o njemu, majka je majka, ne verujem da bi ga neko bolje pazio – priča sa suzama u očima starica.
