Parastosom u Hramu Svetog Marka u Beogradu, a zatim i centralnom manifestacijom u Busijama kod Beograda obeležen je Dan sećanja na sve stradale i prognane Srbe u akciji “Oluja” 1995. godine kada je proterano više od 220.000 ljudi. Potom su zapaljene sveće i položeni venci kod spomenika svim žrtvama ratova devedesetih godina prošlog veka.
U Hramu Svetog Marka okupilo se više stotina Krajišnika, ali i mnogih drugih koji su molitvom i paljenjem sveća želeli da odaju počast za 1.877 ubijenih i nestalih Srba tokom ove hrvatske operacije.
Predsednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta kaže da Krajišnici svakog 4. avgusta obeležavaju dan sećanja na progon i stradanje Krajišnika u najvećem zločinu koji je počinjen na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata.
– To je zapravo bio završni čin etničkog čišćenja srpskog naroda sa područja današnje Hrvatske. Tokom četiri godine rata proterano je više od pola miliona Srba, stradalo je ili se vodi kao nestalo više od 10.000. Najtužnije je što Hrvatska vodi politiku cementiranja tog etničkog čišćenja i što ne postoji ni minimum volje da se suoče sa svojom ustaškom i genocidnom prošlosti. Zato i ne treba da čudi što oni i dalje “Oluju” slave kao veliku pobedu, a to je bio zločin bez kazne – ističe Linta.
Mrtvi govore
Među onima koji su bili svedoci, ali i stradalnici “Oluje” je i protojerej-stavrofor Miloš Mićić, starešina hrama Svetog proroka Ilije u beogradskom naselju Mirijevo.
– Četvrti i 5. avgust su dani kada živi ćute, a mrtvi najrečitije govore: naši najmiliji od Dalmacije, preko Like, Banije, pa sve do Jasenovca… Svake godine se okupljamo u Hramu Svetog Marka u Beogradu zato što je te 1995. godine ova crkva bila naš orijentir. Tu smo nalazili utehu i molili se, ali i na ovom mestu iščekivali tog avgusta da ćemo ugledati naše najmilije za koje nismo znali gde se u tom trenutku nalaze i da li je njihov deo kolone uspeo da se spase – priča prota Mićić.
On objašnjava da i dalje pred očima ima taj 4. avgust i početak vojno-policijske akcije “Oluja”.
Seoba kao sudbina
– Tog ranog jutra nas je probudila grmljavina topova i haubica. Deca su se probudila i pitala me šta se to čuje, a ja sam im rekao: “Sprema se oluj.a. Nisam hteo da ih plašim. A kakva je to samo oluja bila. S kojom je jačinom silni svet pokrenula. Nekada sam sa divljenjem gledao sliku Paje Jovanovića “Seoba Srba” ne znajući da ću nekoliko vekova kasnije sa svojim narodom i braćom sveštenicima i biti prinuđen da krenem u neizvesnost napuštajući svoj kraj, koji je već dovoljno bio natopljen suzama i krvlju – kaže za “Vesti” ovaj sveštenik, koji je do tog avgusta bio paroh u Glini i dodaje kako je zbog silnog stradanja našeg naroda tokom Drugog svetskog rata većina žena u tom mestu i okolini nosila crninu.
– Zapravo, to je postala narodna nošnja ljudi tog kraja – kaže prota Miloš Mićić.
Zločin bez kazne
Miodrag Linta ističe da je “Oluja” zločin bez kazne.
– Haški tribunal je pokazao oslobađajućim presudama hrvatskim generalima da je to od početka bio politički sud osnovan da osudi samo Srbe. I hrvatsko pravosuđe je dosadašnjim istragama, optužnicama i presudama pokazalo da isključivo selektivno, na osnovu etničke pripadnosti, vrednuje žrtve i zločince, jer je samo dvoje ljudi osuđeno zbog ubistava tokom “Oluje”. Najžalosnije od svega je što i dalje deo međunarodne zajednice smatra da su Srbi zločinci i agresori, a svi drugi, i Hrvati, muslimani i Albanci žrtve koje su vodile “oslobodilačku borbu” – ogorčeno primećuje Linta.
Bilo nas je šaka jada
Veljka Žigića je “Oluja” zatekla na položaju 35 kilometara daleko od rodne Korenice.
– Krajinu je u tom trenutku branila nas šaka jada. Nije nas bilo ni 20.000 i odnos snaga je bio deset prema jedan protiv nas. Nismo imali šanse i zato Hrvati nemaju šta da slave tog dana. To su bili dani tuge i patnje koji nikada ne smeju da se zaborave – ističe Žigić, koji je zamenik predsednika Udruženja izbeglica iz Republike Hrvatske.
Završetak genocida
David Rastović, rodom iz Srba, u opštini Donji Lapac, tvrdi da je “Oluja” zapravo bila samo poslednji čin genocida koji je Hrvatska započela u Drugom svetskom ratu.
– Nema više života ni u Srbu, ali ni u većini mesta gde su Srbi vekovima živeli. Dignuti smo sa svojih ognjišta kao roj insekata, preplašene su nas rasterali i razjurili po celom svetu. Najtragičnije je što nas je matična država Hrvatska izbrisala kao narod. Tamo Srbi više ne postoje – ogorčeno ističe Rastović.
Božji sud je poslednji
Protojerej-stavrofor Nedeljko Marjanović, starešina crkve Svetog cara Konstantina na Voždovcu, sve do 3. avgusta 1995. godine bio je u Karlovcu gde je služio u Hramu Svetog Petra i Pavla.
– Sticajem okolnosti, samo dan pre “Oluje” sam otišao na godišnji odmor ne znajući šta se sprema. Na prelazu Rača sam čuo da je pao Knin i nisam mogao da verujem šta se događa. Nažalost, za brojne zločine koji su počinjeni nad Srbima tokom te akcije niko nije odgovarao, ali Gospod kaže da je njegov sud poslednji. Bog će suditi svakome ko je činio zločine, a niko ne može da se raduje tuđoj muci, a posebno ne da ubija i uništava i da kaže da time čini dobro delo – poručuje protojerej stavrofor Nedeljko Marjanović.
Svuda smo jedan narod
Među ljudima koji su odali počast poginulim i nestalim tokom “Oluje” nije bilo samo Krajišnika. Jedan od njih je Bratislav Jugović, narodni poslanik koji je sa osmogodišnjom ćerkom Iskrom prisustvovao parastosu, a zatim i zapalio sveće za pokoj duše.
– Rodom sam iz Čačka i nemam veze sa Hrvatskom, ali srpski narod je velika porodica i stradanje srpskog naroda bilo gde u svetu je i moje stradanje. Tako vaspitavam i svoju ćerku Iskru – ističe Jugović.
I Jovan Čekarević, sekretar udruženja Kordinacija nije iz Hrvatske, već iz Zenice u BiH.
– Smatram da svi Srbi ovog dana treba da su zajedno i da jedinstveni treba da odamo počast i da se pomolimo za sve žrtve te monstruozne akcije. “Oluja” nije bila vojna operacija, to je bilo klasično etničko čišćenje. Dao Bog da se većina spasla i da su započeli nove živote – naglašava Čekarević.
Progon bez kraja
Miodrag Linta ističe da bi Srbija i Hrvatska trebalo u što skorijem roku da uspostave suštinski dijalog u rešavanju svih onih nerešenih imovinskih, stečenih i brojnih drugih prava koja su i dalje izbeglim Srbima uskraćena.
– Istovremeno, Srbija bi trebalo da osnuje posebnu instituciju ili možda čak i ministarstvo koje će se baviti položajem Srba ne samo u Hrvatskoj, već i u celom regionu. Srbi su najveće žrtve ratova na prostoru prethodne Jugoslavije, ali i dalje nemaju takav status. Otuda je važno i da srpsko Tužilaštvo za ratne zločine počne da procesuira i odgovorne za zločine počinjene nad našim narodom, kao što bi trebalo da se osnuje i posebna kancelarija koja bi pružala pravnu i svaku drugu vrstu pomoći za sve osumnjičene, optužene i osuđene Srbe za navodne ratne zločine. Tu pre svega mislim na naše borce koji se i dalje hapse i po Hrvatskoj, ali i u BiH, ali i na Kosovu – ističe Linta.
