Te kritične noći, Emanuel Barozo ličio je na komandanta NATO-a koji se poziva na član broj pet povelje Alijanse, gde se nalaže da napad na jednu članicu (Grčku) znači napad na sve zemlje NATO.
Čak je i 60 milijardi evra iz paketa, izdvojenih pod naslovom "Fond za brzu intervenciju", neodoljivo sinhron sa "Snagama za brzu intervenciju" NATO-a. Svi za jednog, jedan za sve u ratu protiv perfidnih bankara i finansijskog tržišta, a za spas jednog projekta superdržave, koji, pak, ispoljava sve više svojih slabosti.
U toj burnoj noći lebdeli su u eteru neizgovoreni poklici "smrt bankarima", "dole spekulativno finansijsko tržište" i komande Angele Merkel "na juriš"! Kao da su perfidni bankari krivi što su Grci jeli više feta sira nego što su ga imali i pozajmljivali više nego što su mogli da vrate.
OK. U, svakom slučaju, ministri su u toj briselskoj noći morali da potroše 11 sati da bi spakovali paket spasa. Londonski "Ekonomist" postavlja, sa blagim prizvukom sumnje, pitanje: šta su postigli i koliko će to spasiti bolesnika?
U neku ruku teza je da se sve može ispostaviti kako su ministri EU samo izmešali stolice na palubi "Titanika" pre nego što je udario u ledeni breg. Kriza dužnika u Grčkoj i kandidatima za prosjački šešir pred Briselom i MMF-om, za momenat je odgođena, ali je uzročnik bolesti ostao – preteški državni dugovi i potrošnja bez pokrića. Metaforično izraženo, sumnja je da će šljive začepiti rupu tamo gde su lubenice već prošle.
Španija i Portugal, sledeće na listi za šok sobu, objavile su, istina, mere stezanja kaiša "ali je problem toliko veliki da su investitori i dalje u panici kako će se jednog skorog dana probudi sa Grčkom, Portugalom, Španijom ili Irskom u bankrotu".
Preterano mračna prognoza ili ne, novi momenat u rečniku predskazanja je da je u etar odletela do sada neizreciva reč "odlazak evra" sa finansijske scene.
U londonskom "Sitiju", na primer, imaju za sada samo u vidu da se evro zaputio na džombast put i da niko, čak i tu u evropskoj Meki kapitala, ne zna gde će završiti. Gde će završiti ne zna čak ni profesor Štiglic, Nobelovac iz ove oblasti.
Kreditori su pročitali Štiglica pa se, zato, nisu ni pomakli, niti ih je briselski paket od 750 milijardi "pozitivno uzbudio". Pri tome, samo posmatraju kako evropske vlade udružene u paket, rade sa obolelim državama članicama, odnosno njihovim takozvanim "suverenim dugovima", isto ono što su od početka, sa toliko kontroverzi i kritika, radile usipajući trilione za spasavanje korporativnih dužnika nakon kraha "Liman Braders" banke.
Ove multimilijarde iz briselskog paketa, uzete iz privatnih džepova stanovnika Unije, jesu upravo ključna strateška i politička pitalica celog nastalog hepeninga na kome će, prognoze su, padati vlade i tresti se EU; sa paralizom daljeg širenja Zajednice kao kolateralnim proizvodom. Narod u "zdravim" zemljama Unije neće, naprosto, da iz svog džepa plaća račune "besprizornih".
Da li će, na kraju i suma sumarum, evro preživeti tek će da se vidi, ali duh sumnje je već pušten iz boce. Prognoze su fifti-fifti, dok Englezi, na primer, hvale Boga što su ostali u svojoj funti.
Pa ako me pitate šta ćete jednog dana da radite sa vašim evrićima u slamarici, ne znam šta da vam kažem, ali sam ovih dana usnio Džordža Soroša kako sitno, mandarinski, žmirka okicama, oči mu se nešto iskosile, a na laktovima leprša "kimono". Pa žurim da svoje evriće konveritam u juane. A vi kako hoćete.
