Kada je pre godinu dana proglašena pandemija, predstavnici skoro svih umetničkih branši otišli su na prinudni odmor. Ni “Leksington bend” nije bio izuzetak. Iako su do tada bili među najtraženijim izvođačima u Srbiji, češće na putu nego kod kuće, priča se preko noći promenila. Frontmen Bojan Vasković iskreno priznaje da mu nedostaju kolege i nastupi, ali i da uživa u vremenu koje provodi sa porodicom, suprugom Aleksandrom i decom Anđelinom i Mihajlom.
– Poslednji koncert imali smo 8. marta prošle godine, i od tada bend ne radi. Možda će se nešto promeniti do leta, ali za sada je sve neizvesno. Situacija je takva kakva je i mi smo joj se prilagodili, nema nam druge. Povremeno se nađemo da se ispričamo uživo, ali ne pravimo poslovne planove. Nadamo se da će uskoro sve loše biti iza nas, a onda ćemo razmišljati o novim pesmama. U svakom slučaju, odmorili smo se i jedva čekamo da se ponovo družimo sa publikom – poručuje Bojan na početku razgovora.
Supruga Aleksandra i on među prvima su se zarazili virusom korona, ali, srećom, nisu imali ozbiljnije simptome, pa su se lečili kod kuće.
– Trudili smo se da te trenutke lepo iskoristimo i da se maksimalno posvetimo deci. Ipak, nije nam bilo lako, jer mališani imaju potrebu da izađu napolje, da se igraju na otvorenom. Nekako smo pregurali tih nekoliko nedelja, i pravo da vam kažem ne bih voleo da se ponovo nađem u sličnoj situaciji.
Na pitanje kako koristi višak vremena nastao zbog manjka posla kaže da lako nađe zanimaciju.
– Aktivno sam se bavio sportom, čak i kada sam imao mnogo obaveza, a sada svakako imam više mogućnosti za rekreaciju. Uglavnom sam kod kuće, sa porodicom. Ne pamtim kada sam ovoliko vremena proveo na jednom mestu. Uvek ima nešto da se obavi, pa brzo prođe dan.
Mada je spreman da se uhvati u koštac sa svim kućnim poslovima, tim pre što njegova supruga, koja je lekarka, ima stalni posao i fiksno radno vreme, Bojan sve ostavlja kako bi sa sinom i ćerkom otišao u šetnju ili se uključio u njihovu igru.
– Anđelina, koja ima pet i po godina, i šesnaestomesečni Mihajlo najsvetlija su tačka u ovim teškim vremenima, sa njima je najlepše. Brzo rastu, a u ovom uzrastu su neodoljivi, pa pokušavam da zapamtim svaki trenutak njihovog detinjstva.
Ne krije ponos dok nam priča kako je Anđelina još kao trogodišnjakinja savladala i azbuku i abecedu.
– Neću preterati ako kažem da ima znanje deteta koje je u drugom razredu osnovne škole. Odlično crta, čita i piše, a za to je najzaslužnija supruga koja joj je uvek strpljivo i posvećeno odgovarala na svako pitanje i objašnjavala sve što ju je interesovalo. Anđelina je jedna radoznala i živahna devojčica sa raznim interesovanjima. Ima dar za sport, a ove zime je to pokazala i na delu – uspešno je savladala skijanje.
I Mihajlo lepo napreduje.
– Obožava kada je napolju jer može da trčkara, a voli i da “ćaska” sa nama. Prilično je brbljiv, mada ga ne razumemo baš u potpunosti. Za razliku od sestre koja je prvo rekla “tata”, njegova prva reč bila je “mama”. Krstili smo ga pre prvog rođendana, a taj svečani čin obeležili smo u krugu porodice. Drago mi je kad vidim koliko se Anđelina i Mihajlo vole. Ljubav između brata i sestre je, po mom mišljenju, najveći modus ljubavi koji postoji. Nežni su jedno prema drugom, stalno se grle, rado se igraju zajedno. Naravno, bude tu i neka čarka, tipično dečja. Anđelina ume da ga zafrkava, a ako se Mihajlu u tom trenutku spava ili je nervozan, eto zabave. Ali, u suštini su deca za poželeti.
