Pop pevač i muzičar Bojan Marović muzikom se bavi punih 20 godina, a nikada sebe nije doživljavao kao deo estrade. Zbog velike ljubavi prema muzici i znanja o njoj, crnogorski pevač prinuđen je da bude javna ličnost, iako sebe nikada nije smatrao zvezdom i nije glumio veličinu.
Iako je u korektnim odnosima sa svim kolegama, neke stvari ga prilično guše i nerviraju. Smatra da je vaspitana osoba, koja se pošteno bori do cilja, u odnosu na mnoge, koji jedni drugima poturaju nogu.
Da li je teško izboriti se sa mnogobrojnim reperima, treperima, folkerima, narodnjacima?
– Trudim da nikome ne ulazim na teren. Školovani muzičar sam, odnosno violončelista, i radim od 10. godine. Srećan sam kada vidim mlade ljude u muzici i uvek mogu da naučim nešto novo i od njih. Na sceni sam 20 godina i kad čujem kako deca razgovaraju, shvatim da sam pripadao nekoj drugoj dimenziji. Kada je neko stariji bio blizu nas, mi smo stajali i slušali. Danas klinci imaju drugačiji stav, i to mi je OK. Ali, teško je pričati i uopšte se boriti, jer to nije cesta kojom ti ideš. Poštujem sve te mlade ljude, ali zamisite te influensere koji žele da se bave muzikom, a ne znaju da pevaju. Zato postoji taj čuveni plejbek koji se iskoristi i završi posao.
Da li je danas lakše ući u svet šou-biznisa nego u vreme kada ste vi počinjali da se bavite muzikom?
– Ja sam moram da imam pesmu, da izađem na scenu i da za ta tri-četiri minuta pokažem sve što umem. Drugi su sudili o tome jesi li za to ili nisi. Danas se pojaviš na Jutjubu i to je to. Ne znam ni čime se ljudi bave, da li su voditelji, muzičari, influenseri…
Na šta ste konkretno mislili kada ste svojevremeno izjavili da ne pripadate estradi?
– Daleko bilo. Ne samo sada, nego i ranije. Estrada je najveća folirantska organizacija koja postoji. Što bismo se krili više, ’ajde da pričamo realno. Lično sam na svojoj koži osetio zavist, sujetu i ljubomoru. Milion puta sam čuo razne priče o sebi. Samo kažem: “Daj Bože da budete tu gde sam ja bio, da svirate tu gde sam ja svirao i da imate toliku želju za uspehom koliku ja imam.” Ja to želim svima njima i to je to. Žao mi je što nemam milion evra u svom šteku da dokažem da nikada ne bih kupio automobil. Mene su bukvalno naterali i da položim vozački, jer me to ne zanima, ali me zanima da uložim u ono što radim. Doveo bih najbolje muzičare da sviraju i bavio bih se time.
Kakvo generalno mišljenje imate o našoj estradi i šta vas najviše iritira?
– Nisam nikada sebe video kao neki deo estrade. Poštujem kolege zaista, svi rade kako znaju i umeju, i to je nešto što treba poštovati. Međutim, nisam deo toga, jer ne znam da mrzim, podmećem noge i budem zao čovek. Strašno se osećam tužno i užasno ružno kada sednem negde i čujem kako se ogovaraju kolege, a onda se taj isti pojavi pa padne izliv ljubavi, nisam jednostavno vaspitan tako. Smatram da je najveće moje bogatstvo upravo ono što su mi ljudi dali, a to je poštovanje i poverenje. Ono što ostavljamo ljudima je definicija vremena. Nakon svega, ipak, mi pripadamo ljudima, naše pesme imaju smisla ako ljudi to žžele. Srećan sam što se ljudi ljube, venčavaju, upoznaju uz ono što stvaram. Da li od života očekujem nešto više? Mislim da ne.
