Posle liturgije i propovedi gledali smo ovu u čitavom svetu jedinstvenu ikonu, mada je i pre njenog oslikavanja Bogorodica štitila i ovu okrećemo u Votl ulicu i ka cilju. Brat Ljubo Stanojčić i supruga mu Vukica nas dočekaše i pred nama uz blatnjav i mekan i nadasve grbav put ka hramu.
Njegov “jut” visok, pa ide, a moj mali autić slabo, slabo. Op, hop, op, hop… ma pušuć izvukoh uz brdo, liticu i blato. Da sam dodao jači gas ne bi valjalo, da sam dao slabiji gas ne bi valjalo – ma melem duši blagorodnoj. Bez većih trzavica i straha stigosmo do svetog hrama posvećenog, kako rekosmo, pokrovu.
Tumarah tamo i ovamo dok se sve ne sredi i počeh da služim svetu liturgiju. Ima u godini nekolicina dana kad se nikakva liturgija ne služi. Sada nije bio taj slučaj. Ja služim liturgiju, a odličan pojac, prota Dragan Predić, peva sve i čita apostol. Ma, milina.
Uvek propovedaj!
U oltaru me pomaže Zoran, sin Ljubomira i Vukice, pomenutih dobrotvora ovoga svetoga hrama. Dakle, oni su podarili Eparhiji ovih 107 jutara zemlje za manastir.
I propovedah. Rekoh kako uvek treba da se propoveda. Bez obzira na mali broj prisutnih vernika. Kaže otac Vikentije Vujović arhiđakon – sada pokojni – da je u Sremu sveštenik sam služio večernje i propovedao protiv krađe, a posebno protiv krađe svetih stvari iz hrama. On je mislio da je sam u hramu, ali je govorio glasno i recitativno kao da su ga slušali mnogi parohijani. Samo je sveštenik bio u hramu. Dakle propovedao je nikom.
Neće biti baš tako.
Kad je završio propoved, iza pevnice izlazi čovek i veli mu:
– Hvala vam Oče, ja sam hteo sad kad ti izađeš iz hrama da ukradem nekoliko ikona i prodam u Austriji. Čuvši tvoje reči ja sam se okrenuo na srećnu stranu.
Posle propovedi, pričećša i cele liturgije našli smo snage da se slikujemo ispred oltara, a prota je uslikao ikonu Presvete Bogorodice kako stoji na Australiji. To je jedinstvena ikona u svetu. Doduše, i pre te oslikane ikone Bogorodica je štitila Australiju i nas u istoj.
Čempres iz Hilandara
Posle lepog ručka, kao i skoro uvek, skoro svaki puta, ja i neko pođemo da vidimo lepi pogled dole ka Šolhejven reci.
Milina je pogledati taj deo Zemljinog šara. Ja sam otprilike bio ovde sto puta, a na to mesto osmatranja otišao sam 75 puta, dakle 75 procenata otprilike. Ma, meni je to veliko zadovoljstvo. Zašto? Pa, podseća me na moju grbavu Bosnu, na Srbiju gde sam vojsku služio na planini Rudnik, na mnoga mesta prostrane i voljene mi Australije, a obišao sam je uzduž i popreko, što se kaže. Milo mi je ako se i proti svidelo.
Idemo sad na kafu kod domaćiiina. Uslikasmo se pored čempresa iliti kiparisa koji sam doneo iz Grčke, odnosno iz Hilandara davne 1991. godine. Doneo sam semenke i samo se tri primile. Sad ima još tri mlade…
Pregledasmo lepote oko kuće, kao i ribnjak, pa nazad ka Sidneju.
U mestu Talong okrećemo drugim pravcem ka gradu. Naiđosmo pored farme našeg Srbina, sad pokojnog Radojice. Neuredna ko i pre, istini za volju. Ipak se malo oneraspoložih što nas je svugde sve manje. Nikoga ne “riplejsujemo” niti zamenjujemo. Kako ko ode, mi ga ožalimo, prokomentarišemo, kažemo svoje mišljenje, popijemo za pokoj duše i tu ti je kraj priče. Muka duhu.
Navratismo i pored Talijana na farmu da kupimo štogod od voća i povrća i jaja. Samo beše tri tuceta jaja, a Talijan nam nabra ne baš dobrih šljiva. Kaže da se za mene raspitivao jer ga nisam odavno posećivao sa saputnicima kojih sa mnom uvek biva lep broj.
Brojali smo kapele
Okrenusmo ka Sidneju i gledamo saobraćajni znak za Henging Rok, odnosno “viseći kamen”. Tu sam bio pre desetak godina, te rekoh da proti kome sam kalauz danas i to pokažem.
Išli smo nas trojica po krugu tog manastira. Verina je odmarala u autu i razgledala tu u blizini desetak i više kapelica. Nismo se nikome javljali. Obišli sve, uslikali mnogo i za Sidnej. Obrad i ja smo brojali kapele. Ima ih sigurno 60. Ima vijetnamska, kineska, hrvatska… ma nema čijih nema. To je nešto što treba čovek da vidi kad već prolazi tijem putem. Čudi me da nisu kao i Atinjani podigli i jednu bogu nepoznatom.
Dukata mi, oni umorni, poželeše kući. Tako i beše, a ja im rekoh da uopšte nisam umoran. Kako? Tako. Rekoh im dok sam ranije zidao povazdan. U tri sata idemo kući, a zidari kažu da su premoreni. Ja im kažem:
– Gledaj čiču – i okrenem nizbrdo da hodam na rukama. Oni se čude i daju mi ne mali aplauz.
Tako se ni danas nisam, Bogu hvala, umorio a i kako bih. Zar može čovek da se umori posle liturgije? Ne može. U Bosni se kaže – ne mere.
Da, ne može da se umori koji radi delo Gospodnje s voljom. Kaže naš srpski narod, više će da uradi jedan s voljom nego dvojica po moranju.
I tako nas četvoro prođosmo dosta, doživesmo više i siti puta i svega usput stigosmo svojim gnezdima u Sidneju. Amin.
