Srpski košarkaš Bogdan Bogdanović dao je opširniji intervju za Sportklub u kojem je govorio o tome kako je koristio vreme tokom pandemije koronavirusa, pomoći Srbiji, ali je i opisao kako je protekao nezaboravni susret sa Kobijem Brajantom.
Brajant je bio uzor Bogdanoviću, pa je naš as bio, i te kako, pogođen tragičnim vestima o smrti.
– Mnogo teško sam podneo, često ga se setim, gledam klipove, bila je tužna scena iz serije “Poslednji ples”, gde on priča o Majklu kao mentoru, glavnom, životnom. Nerealno je da takav čovek… Ljudi ne shvataju da je toliko veliki trag ostavio da ljudi ne prihvataju da njega više nema. Ali to je život…
Nekoliko pokušaja je propalo za susret…
– Baš sam želeo da ga upoznam, bila je prilika prvo na nekom Najk okupljanju. Bilo mi je krivo jer je prvo rekao da više neće igrati, ni za Ameriku ni za njihov olimpijski tim, neću igrati čoveče protiv svog idola, a blizu sam. Najk je organizovao samit gde je trebalo da se pojavi, i ja sam rekao “ja dolazim”. Ja tog čoveka moram da upoznam, to je moj idol. Međutim, nije se pojavio, pa je trebalo da dođe na Evropsko prvenstvo. Obradovao sam se kada je pravio klip za Svetsko prvenstvo u Kini, i onda sam bio siguran da će da se pojavi. To mi je bila još jedna motivacija tokom prvenstva. Nije ga bilo na početku, a pošto Najk pravi svoju radnju za goste tokom prvenstva, bilo je najavljeno da će tamo doći Kobi.
Pretila je kazna od Saleta Đorđevića.
– A mi unutra, igramo igrice, ja ga čekam. Mislim da sam zakasnio u teretanu timsku, ne znam ko je pošao sa mnom beše. Bukvalno sam ga upleo u to sa mnom, ne znam da li je Bobi bio. Uglavnom, vratio se u hotel, ja rekoh, nema veze, popiću kaznu, ali moram da ga upoznam. Bila je neka utakmica, Španija – Australija, i on je gledao utakmicu, to je otišlo u produžetke. Trebalo je da odgleda meč i dođe u tu radnju, ali pošto se otišlo u produžetke, on je odgledao i otišao u hotel ili na večeru.
Poslednju priliku Bogdanović je konačno uspeo da ikosristi.
– Onda sam otišao u hotel nazad, a sledećeg dana, ili par dana kasnije, kada smo igrali za peto mesto, možda i dan posle toga, igralo se finale. Bukvalno sam znao da će doći, bila mi je želja da ga upoznam. To je jedini razlog da gledam finale. Posle sam izabran i u najboljih pet, to se nije znalo, ne znam da li bi me izabrali da nisam došao u halu. Onda sam ga upoznao i razmenio par reči, a onda mi je Suzan iz Najka rekla “Kobi je mentor dosta igrača u NBA, tvoj je fan, gledao te je, zašto ne razmenite brojeve telefona”. Ja rekoh, pa hajde. Da li da mu dam moj broj, ili da ga pitam da mi da svoj broj. Nisam znao da se snađem u toj situaciji, bio sam izgubljen, i čuli smo se jednom kad je bila prva utakmica protiv Lejkersa. Nadao sam se da će doći, ali nije zbog ćerke. Ali lepa sećanja je ostavio
