Veliko je pitanje, međutim, da li će ova neobična svetinja dočekati desetogodišnji jubilej "na nogama", ili će na vrhu Rumije opet ostati gomila kamena, sada mnogo uvećana jer je za minulih devet godina bio ustaljen običaj da svako ko dopre do ove crkvice, iznese po kamen i pritvrdi joj temelje. Upravni sud je, naime, uvažio tužbu takozvane Crnogorske pravoslavne crkve i šačice njenih pobornika i naložio crnogorskom Ministartvu turizma i održivog razvoja da sprovede u delo rešenje o uklanjanju crkvice sa Rumije jer je ona, kako tvrde tužioci, poremetila međuverski sklad, ne samo u Baru:
– Na toj, kao na pokvarenoj gramofonskoj ploči ponavljanoj laži, da je obnova crkve na vrhu Rumije poremetila barski međuverski sklad, počiva sva kampanja aktuelne crnogorske vlasti i protiv crkve Svete trojice na Rumiji, a preko nje i protiv Mitropolije crnogorsko-primorske, institucije u koju, po svim anketama otkad se te ankete sprovode, građani Crne Gore imaju ubedljivo najveće poverenje – kaže paroh barski, jerej Jovan Plamenac, koji je ipak uveren da hiljadu puta ponovljena laž ipak ne može postati istina.
Upozorenje paroha iz Bara
Plamenac negira tvrdnje "nevladine organizacije registrovane svojevremeno u policijskoj stanici na Cetinju", zvane Crnogorska pravoslavna crkva, i njenog samozvanog i samoproglašenog vladike Miraša Dedeića, da je Mitropolija crnogorsko-primorska "uzurpirala sva prava koja se tiču kulta svetog Vladimira i kultnog mesta na Rumiji" jer je trojičindanska litija na Rumiji obred koji pravoslavna crkva upražnjava već dva milenijuma u istom smislu i po istim "pravilima":
– Ako se, ipak, neko drzne i krene da ruši svetinju na Rumiji, to divljaštvo neće i ne može proći bez otpora – veli Plamenac.
– Kao nadležni sveštenik za ovu crkvu, ali i kao pravoslavni čovek, u tom otporu ću, razume se, i ja aktivno učestvovati. Ukoliko, pak, vlast u to bezumlje upregne policiju i vojsku, pa brutalnom silom sruši tu crkvu, umesto nje će, naravno, podići svojevrsni pravoslavni Zid plača, a njeni temelji će postati kultno mesto, mnogo veće nego sada, neka vrsta pravoslavne Meke.
Provokacije
Ta malena metalna crkva, slična onima koje postoje na palubama pojedinih velikih brodova, na nepristupačni vrh Rumije je preneta i montirana zahvaljujući pomoći vojne helikopterske jedinice ondašnje jedinstvene države Srbije i Crne Gore. Od tada je bila izložena neprekidnim provokacijama i skrnavljenjima, posebno sa zlokobnim proalbanskim porukama i grafitima i "kićenjem" crkve albanskim zastavama.
Plamenac posebno upozorava sve one koji kane da dignu kramp na ovu svetinju da prethodno dobro porazmisle o kletvama Mitropolita Amfilohija jer on sedi na tronu svetog Petra Cetinjskog i njegove kletve nisu za manje strahopoštovanje od onih kojima je njegov sveti i veliki prethodnik vladao Crnom Gorom, odnosno mirio i držao u strahopoštovanju Crnogorce.
On pri tom podseća na činjenicu da je svaka sila za vremena, da je i komunistička vlast pedesetih godina prošlog veka prekinula i zabranila taj lepi duhovni običaj iznošenja krsta svetog Vladimira na Rumiju (u toj svečanoj povorci su bili zajedno svi – i pravoslavni i katolici i muslimani), ali je on ipak, četrdesetak godina kasnije, dolaskom mitropolita Amfilohija na Cetinje, obnovljen.
Rušili je Turci
Jovan Plamenac tvrdi da postoje nebrojeni dokazi da je na Rumiji nekoć postojala bogomolja koju su Turci, izgleda, srušili polovinom 16. veka. No, po njegovom mišljenju, čak i da nema tih tragova, ova crkva je vekovima građena i temeljena na volji, slozi i ljubavi naroda, vernika i pravoslavne i katoličke i muslimanske veroispovesti, koji su zajednički izlazili na Rumiju i dobrovoljno, po prastarom običaju, iznosili po kamen – za hram, za spomen i neuništivi trag te ljubavi.
Žan Vladimir
Svečanost koja je poslednjeg julskog dana 2005. godine upriličena na Rumiji povodom osveštanja novopodignute crkve uveličao je i jedan Francuz koji je odlučio da se upravo ovde i na ovaj dan pokrsti i pređe u pravoslavlje. Na krštenju je dobio ime Žan Vladimir.
Ništa se bitno nije promenilo ni danas jer i sada ima i muslimana i katolika koji izlaze na Rumiju zajedno sa vernicima Srpske pravoslavne crkve, odnosno Mitropolije crnogorsko-primorske.
Uvek je bilo neznavenih i spremnih da, iz ovih ili onih razloga, kidišu na svetinju, ali im se to, nekim čudom, nikada nije na dobro vratilo.
Poznato je, recimo, da se niko od 13 "dobrovoljaca" koji su srušili Njegoševu kapelu na Lovćenu, potom nije nanosio glave i svi su uglavnom, baš kao i cela ekipa koja je pre dvadesetak godina, jurišala na Cetinjski manastir i bacala se kamenjem na ovu drevnu svetinju i mitropolita Amfilohija, doživeli neki ružan i tragičan kraj:
– Mi ne želimo da zloupotrebljavamo ničiju tragediju, ali je činjenica da su porodice mnogih od tih sada naši smerni i odani vernici, da u našoj crkvi krste decu – kaže jerej Plamenac.
Bruka-država
– Laži i spletkarenje oko crkve na Rumiji predstavljaju bruku svih nas Crnogorca – smatra Plamenac. – Da li sva vlast, da li samo njen SDP deo (odnosi se na Socijal demokrate Ranka Krivokapića, prim. B. S), to neka vide među sobom, a sigurno će videti pred Bogom ko je svoje oruđe našao na deponiji pravoslavlja. Sve su to ipak bruke svih Crnogoraca poput ove najnovije kada su u nekada tvrdom i ponosnom Nikšiću nekadašnji letnjikovac kralja Nikole predali na upravljanje toj kao bajagi crkvi. I tako, bruka po bruka, eto puta kojim ćemo stići i dobiti i živeti u bruka-državi.
