Prema njemu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška, a u to doba su svi stočari na Balkanu nazivani vlasima.
Kasnije je ovo ime postalo nacionalna oznaka za mnoge Srbe koje su često izjednačavali sa stanovnicima Vlaške u današnjoj Rumuniji. Austrijanci su zvali Vlasima i Srbe u Vojnoj krajini, a srpsko područje u zapadnoj Slavoniji Malom Vlaškom.
Veles je zaštitnik stočara i ratara, a pripisivalo mu se pomračenje Sunca. Pripadali su mu i demoni, zmajevi i ale, i noćni šumski konjanik Lesovik.
Pored hramova, njegova mesta su bila i njive, pašnjaci, torovi, groblja. Živeo je u korenu stabala i stalno je izazivao vrhovnog boga Peruna tako što mu je krao stoku, decu ili ženu. Zato ga je Perun proganjao, napadao munjama s neba, a bog kradljivac bi bežao pretvarajući se u razne životinje, ili se skrivao iza drveća, kuća i ljudi. Kad bi god bi negde na zemlju udario grom, verovalo se da se Veles sakrio od Peruna baš na tom mestu.
Perun je uspeo da otera svog napasnika u smrt, u vodeno podzemlje, i učinio da što god da Veles ukrade to ispada iz njegovog tela u vidu kiše. Tako se objašnjavala promena godišnjih doba: suša se tumačila Velesovim krađama, munje i gromovi borbom bogova a kiša koja bi usledila Perunovom pobedom. Velesova smrt nikad nije bila konačna. On bi se uvek ponovo rodio kao zmija u novom telu.
Iako je Veles igrao ulogu prevaranta, Sloveni ga nisu smatrali zlim bogom. Njegova borba sa vrhovnim bogom nije predstavljala borbu dobra i zla, nego vode i zemlje na jednoj strani, i neba i vatre na drugoj. Velesa su u hrišćanstvu zamenili sveci Vasilije, Luka, Blaž, Kornelije i Jovan, ponekad i Nikola, pa je drevni Veles u liku ovog sveca spasavao zemljoradnika i njegovu stoku od besnog rušitelja Ilije Gromovnika, koji je nasledio Peruna.
Svetkovine u Velesovu čast su se posle njegove "smrti" održavale zimi, kada se približavao kraj godine, i kada su granice između sveta živih i mrtvih postajale sve bleđe, a duhovi predaka se vraćali među žive.
Bila je to drevna svetkovina Velje noći, i ostala je u koledarskim običajima mnogih slovenskih zemalja kao karneval koji se održavao između katoličkog Božića i kraja februara. Mladići bi se tada odevali u duge kapute od ovčje vune i groteskne maske, lutali selima u gomilama, pravili larmu i pevali pesme o tome kako su dugo putovali pa su mokri i blatnjavi, što je aluzija na vlažni svet Velesovog podzemlja odakle su došli kao duhovi mrtvih.
