Ne može Crna Gora da se oprosti od svoga Đeda, niti utehe da nađe.
Jutro nakon sahrane voljenog mitropolita Amfilohija narod je nastavio da dolazi da mu se pokloni ispred njegovog večnog počivališta u kripti Hrama Hristovog Vaskrsenja, gde po svom amanetu leži pokriven zemljom s Kosova, iz Jasenovca i Crne Gore.
Ljudi, žene, deca, starci smenjuju se i pale sveće i ostavljaju cveće kraj nadgrobne ploče pokrivene belim i crvenim ružama.
– Blago tebi Đedo, koliko dece imaš – veli stariji muškarac.
I monahinje manastira Beška došle su da se poklone na grobu mitropolita. Monahinje iz manastira koji je ovaj duhovnik obnovio su u suzama. Ljube krst i mermernu ploču ispod koje u večnosti tihuje njihov voljeni Đedo.
Uz kriptu bdije i svetogorski jeromonah Siluan, iz manastira Grigorijat, mitropolitov đak.
Ne damo svetinje
Svi oni pitaju se šta bi se desilo da se njihov vladika nije pojavio pre tri decenije, da nije obnovio stotine manastira i sagradio dva hrama, onaj u Podgorici u kom počiva i Sabor Svetoga Jovana Vladimira u Baru, treći po veličini u pravoslavnom svetu posle Hrista spasitelja u Moskvi i Hrama svetoga Save na Vračaru. I šta bi bilo da nije srpski narod u Crnoj Gori sačuvao, spasao ga od nestanka i progona.
– Đedo, pokazao si nam put, zato te Bog poslao – kažu ljudi.
A na sahrani oprostili su se s njim povicima “ne damo svetinje”, baš s onom verom s kojom su ga pratili po ciči zimi, braneći čast i slobodu Crne Gore, Crkve i srpskog naroda, na šta ih je podsetio mandatar za sastav nove Vlade Crne Gore Zdravko Krivokapić.
Pogledaj narod svoj
– Naš Đedo je uvek svedočio verom i ljubavlju. Današnji dan je litija svih litija. Pogledaj još jednom na narod svoj – rekao je Krivokapić i u besedi se prisetio večeri kada se sa Amfilohijem sreo u noći nakon izbora, kada je bilo jasno da je sloboda napokon došla, a stari mitropolit rekao “blago meni”.
Utehe nema ni u kući Radovića, u Barama Radovića u Donjoj Morači. U njoj je rođen Risto, peto od 15 dece Ćira i Mileve Radović, 7. januara 1938. godine, baš na Božić kao predskazanje da će postati mitropolit crnogorsko-primorski, naslednik trona Svetoga Petra Cetinjskog i egzarh trona pećkog.
Njegova snaja Ivka suzama je dočekala vest i smrti miropolita u sobičku u kom je ugledao svet.
– Ovde se rodio naš vladika. U ovom sobičku je on prvi put zaplakao. Bio mi je sve, kao i svima u familiji – nije ni pomislila da obriše suze Ivka.
Vera jača od starosti
Do groba vladike još stižu i pripadnici Kuča, koji na dan sahrane nisu mogli da se pridruže koloni od 2.000 saplemenika koji su peške prešli dvadesetak kilometara do Hrama Hristovog Vaskrsenja. Kolonu je predvodio plemenik Pavle Milić, koji je sa Mitropolitom počeo gradnju hrama. S njima je bio i 95-godišnji Svetozar Pavićević.
– Izgubismo vladiku, pomiritelja naroda, koji je bio ravan Vasiliju Ostroškom. Tužan sam jer smo izgubili velikog Srbina, današnjeg Petra Cetinjskog – rekao je Pavićević.
S narodom u dobru i zlu
Neka plače Crna Gora, ima i za kime, poručio je episkop budimljansko-nikšićki Joanikije, koga je Sinod SPC postavio na dužnost administratora mitropolije crnogorsko-primorske.
Za Amfilohija je rekao da je bio čovek duboke, istrajne, tihe molitve i tihog ćutanja. A malo ko je tako dobro znao počivšeg mitropolita kao episkop Joanikije (Mićović), koji je ušao u crkvenu i državnu istoriju Crne Gore kao prvi srpski vladika koji je uhapšen u 21. veku posle litije 12. maja u Nikšiću.
Vladika Joanikije rođen je 1959. godine u Velimlju. Posle gimnazije u Nikšiću, u Beogradu je studirao na Filozofskom fakultetu univerziteta u Beogradu i Bogoslovski fakultet SPC.
– Majka je uvek imala predosećaj da ću se zamonašiti. Zato je i govorila: “Nećeš se ti zamonašiti, ne dao Bog.” Kad sam joj saopštio da je sve spremno da se zamonašim, primila je to sa velikim, majčinskim uzbuđenjem:”Sine, ako je to tvoj izbor, neka je blagosloveno i neka ti je srećno.” Ali, kada je zaplakao otac, to mi je bilo mnogo teško – pričao je vladika.
Sabor SPC je obnovom Eparhije budimljansko-nikšićke, koju je osnovao Sveti Sava 1220. godine, vladiku Joanikija izabrao za njenog administratora, a potom i episkopa. Malo ko je tada slutio da će vladika sa osmoricom sveštenika doživeti i da ga režim uhapsi ove godine zbog odbrane svetinja.
– Mene je ponekad sramota što nisam u zatvoru, s obzirom na sve što se događa – rekao je Joanikije samo nekoliko sati pre nego što mu je policija naredili da skine panagiju i mantiju i smestila ga u ćeliju.
A kad je episkop posle 72 sata pušten, narod u Nikšiću i Beranama mu je priredio veličanstven doček ne mareći na policiju koja je kidisala. Vladika Joanikije otpočetka do kraja se pokazao dostojan narodnog poštovanja i poverenja. Jer, smatra se da je njegovom zaslugom u ovoj eparhiji obnovljeno i sagrađeno više od 60 crkava i manastira, vraćen monaški život, pokrenuti eparhijski list “Sveviđe” i izdavačka delatnost.
Obnovitelj hramova i vere
Slavni glumac poreklom iz Crne Gore, Petar Božović, ukazao je da smo svi mi Amfilohija doživljavali i videli stalno u borbi i mislili da njemu nema kraja.
– Ali eto, priroda i Bog su ga prizvali sebi, privili uz svoje skute shvativši da i on može da se umori. Ali, radujte se braćo! Imali ste takvog čoveka, takvog ratnika Božjeg za hrišćanstvo u teškim trenucima, takvog graditelja crkvi, obnovitelja manastira, ali pre svega obnovitelja duha hrišćanskog, koji je bio zanemaren, pogotovo u Crnoj Gori – kazao je Božović u intervjuu “Serbiantimes”.
On se prisetio sastanka u Nikšiću, pored dvora kralja Nikole, kada se pripremao da snimam “Gorski vijenac”.
– Susreli smo se na groblju kod tih dvorova, gde smo bili svedoci kako se nasledstvo stećaka koristilo za pravljenje grobnica. Kada je dolazio i takoreći ponovo pokrštavao stanovništvo, rekao mi je: “Petre, da li verujete da nisu znali da se prekrste?”. Ako od toga krenete, pa stignete do ovih litija i velelepnih hramova, vidite šta je postigao za kratko vreme – ispričao je Božović.
