Kafana je reč koja se na našim prostorima, pored Boga, oduvek izgovarala sa velikim slovom, ukazuje Zoran Knežev, predsednik Novosadskog kluba.
Bilo je, kako ukazuje ovaj publicista i novinar, onih malih i velikih, na dobrom i lošem glasu, sa dobrim i lošim vinom i sve su ušle u istoriju i urezale se u svaki gen onoga ko bar jednom kroči u njeno veličanstvo zvano kafana:
– Odigrale su i ulogu “malih gradskih parlamenata” gde se nekada sve i svašta moglo čuti. Kada su novine bile retkost, kafane su bili izvori informacija kako stanovništvu, tako i policiji. Danas možemo reći da su preteča društvenih mreža.
Kao publicista i novinar i sam je nalazio inspiraciju u kafani, mada, kako kaže, pije samo “kafu i mineralnu”.
– Moja knjiga “Novi Sad kafanologija i prostitucija” se zasniva na dugogodišnjem istraživanju i pisanju o kafanama i kafanskom životu na ovim prostorima. U njoj su razni događaji, tamburaši, iće i piće, posetioci, boemija, prostitucija… Stare kafane i boemi, to je deo Novog Sada koji nedostaje i meni i nekim starijim generacijama. Sramotno je da se niko ne trudi da održi taj stari kult, naročito što su u ovaj grad dolazili ljudi “sa strane” da uživaju u kafanskom životu Petrovaradinske tvrđave, Zvonka Bogdana, Janike Balaža i čuvenih tamburaša.
Knežev nam otkriva da najstariji zapis o birtiji u okolini Novog Sada potiče iz Sremske Kamenice 1526. kada je otac Đurđa Sremca držao kafanu sa prenoćištem u koju su svraćali ugarski vojnici.
Za kafanu su vezane brojne anegdote, a ovaj publicista je odabrao jednu o čuvenom Lazi Kostiću. Povod za tu priču je našao u nedavnom rušenju legendarne koviljske čarde Na kraju sveta, Pere i Đoke Varenike.
– Kada je Laza zašao u zreliju dob, dosta je vremena provodio po novosadskim kafanama, a put ga je naneo i u čuvenu koviljsku čardu. Seo je i viknuo: “Čašu vina, dete”, a kada je konobar stavio na sto, sa tavanice se odlomi parče plafona od pleve zemlje, i pade pravo u čašu. Pogledaše se, a konobar reče: “Gos’n Lazo, doneću drugo vino, da ne pijete ovo sa zemljom.” Laza mu odgovori: “Dete moje, kada sam popio 100 jutara zemlje, ni ovo parče mi neće škoditi” – prepričava dogodovštinu.
Zapisano je, kaže Knežev, i da je novosadski gradonačelnik ošamaren u kafani Bela lađa, krajem 19. veka, kada je pesnik Vojislav Ilić imao momačko veče.
– Pesnik je sa “svitom”, drugarima iz Beograda, lađom došao u Novi Sad da proslavi, jer se sutradan ženio. Pošto se dosta “srbovalo” u doba kada je Novi Sad bio deo Austrougarske, neko je prijavio i gradonačelnik došao da vidi ko lumpuje. Prekinuo je muziku, a Ilić ne znajući ko je, udari mu šamar. Odmah ga strpaše u zatvor, pa je tek na molbu iz Beograda, preko veleposlanstva u Beču, ujutru oslobođen i tako stiže da oženi mladu iz jednog sela u Vojvodini.
Nijedna ljudska tvorevina nije opevana toliko, i sa toliko emocija, kao kafana jer, kako tumači ovaj publicista, kako i ne bi, kada je svaki srećan i tužan trenutak u čovekovom životu kulminirao upravo na tom mestu.
– Mesto koje leči tugu, a rasplamsava radost, jer posle svake sahrane se ide na daću za pokoj duše, a nakon rođenja se u kafani slavi novi život. To je mesto gde su i ružne devojke “lepe”, a ljudi beže od stvarnosti. To je carstvo neopranih čaša i stolnjaka – objašnjava Knežev.
Bećarske odaje
– Kafana je pored još nekih turskih tekovina u Srbiji pala na plodno tle i primila se. Goste su, još u srednjem veku, uz manastirske trpezarije, primale i ugostiteljske radnje koje su služile za zabavu, a bile su uz puteve kao prihvatilišta za karavane. Period pod Osmanlijama je značio procvat ugostiteljstva u karavansarajima, hanovima, kafanama i bećarskim odajama gde su odsedale mlade zanatlije i kalfe koje su dolazile u grad na usavršavanje – priča Knežev.
Žal za poprištem duha
Stare kafane su, smatra Zoran Knežev, bile proizvod i nužnost jednog vremena, ali, kako kaže, danas takvih sastajališta nema.
– Nije poznato da li je skoro neka pesma napisana u kafani ili pozorišni komad. Takve kafane više nam nisu ni potrebne, jer se u njih ide zbog kulinarskih i sličnih pobuda. Ne idealizujem ta stara svratišta, ali je važno ne zaboraviti značaj koji su imala kao poprišta duha i razmene misli po čitavoj Srbiji – zaključio je Knežev.
