Uvek u velikom društvu, okružen brojnom familijom, svima je delio sevdah i karasevdah, radost i tugu prolaznosti života. Njegova južnjačka široka duša utapala se u zvuk trube Bakije Bakića, u prizvuku žala za mladošću. Sava Đoša, takođe, kao mesar i jedan od najboljih ćevabdžija 60-ih godina u staroj Jugoslaviji nesebično je delio "naforu" za meraklije u ovozemljskom žvotu.
Šta jede najbogatijiDošao neki mladić sa sela u Vranje i negde na ulazu u varoš upitao majstore, koji su se sakupili i divanili. |
– Kad bi čuo staru vranjsku pesmu, zvuk trube koji je tiho raspaljivao čula plakao je od sreće što mu je Bog podario život. Igrajući vranjska lagana kola i čočeke, kao kolovođa vranjskog folklora širom Jugoslavije, bio je verna kopija Borinih slika iz vranjskog života u njegovoj "Koštani". Svi u familiji su bili vrsni igraorci i boemi. Mi, njihovi naslednici, nastavljamo tu tradiciju koja polako nestaje jer nova vremena i neki novi ljudi u Vranju donose i nove navike – počinje priču o svom ocu Savi sin Dušan, nastavljač boemske tradicije Đošinih i sam veliki igraorac, ali ne i
ćevabdžija. Sa ocem je radio do 1981. godine a danas je činovnik u PIO fondu.
Šestoro siročadi
– Našu familiju osnovao je Rista, trgovac konjima, i njegova žena Lenka. Kasnije, otvorio je mesaru u Vranju i ona će dugo biti naš zaštitni znak. Mesarsku tradiciju nastaviće Ristin sin Nikola, koji se rodio 1899. godine. Oženio se Paraskevom, sa kojom je imao dvanaestoro dece. U životu je ostalo šest: Boško, Vida, Dine, Sava, Vera i Čeda. Otvorio je mesaru preko puta gradske crkve i posao je krenuo.
– Sagradili su omanju kuću, u čijem je produžetku bio vinograd, koji je izlazio na reku Odzinku, u današnjem užem centru grada. Deda je umro iznenada, mlad, imao je samo 35 godina. Šestoro dece podizala je baka Paraskeva, kako je znala i umela.
– Otac Sava se rodio 1923. godine. Od dvanaeste godine morao je da zarađuje za život. Paraskeva je u njemu prepoznala pravog Nikolinog naslednika, mesara. U vojsku je otišao 1945/46. godine. Vojni rok je služio u Prizrenu, gde je upoznao Rosku, sa kojom se venčao, 1949. godine. Kupovao je stoku i preprodavao kako bi prehranio porodicu. Sa majkom Roskom je imao mene i ćerku Smilju. Prvi posao dobio je 1953. godine. Radio je kao ćevabdžija i konobar u kafani, u izletištu Ćoška u okolini Vranja. Sa njim je radila i majka Roska. Kafanu je držao vranjski sindikat. Tu u kafani, nastali su čuveni Đošini ćevapčići.
Seci, crnkinjo
– Kada je razradio kafanu, ona je pripala novoformiranom ugostiteljskom preduzeću i otac je napustio posao. "Da teglim kao konj za drugog neću", govorio je. Svoje mesarsko umeće pokušao je da iskaže u Beogradu, gde je radio u privatnoj mesarskoj radnji. Društvo mu je pravio poznati vranjski mesar Vlada Mišak. U Beogradu se zadržao do 1960. godine. Po nagovoru tadašnjeg direktora turističke agencije Putnik iz Beograda, Vranjanca zvanog Beša, otišao je da radi na more, na ostrvo Sveti Marko, koje je bilo preko puta Tivta.
Imate li mozakU nedelju ujutru ušao u mesaru jedan stari Vranjanac, inače, Savin drug. "Imate li mozak", pita "Da imam, ne bih bio ovde", odgovorio je. "Mislio sam na teleći". "Aha, na taj, a to imamo", i nastao bi smeh, a onda se vadio balon sa domaćim vinom da se utoli žeđ. |
– Ostrvo su zakupili Francuzi. Glavni šef bio je neki Žan Pjer. Otac je dobio jedan plato na kojem je trebalo da otvori ćevabdžinicu. Otvorio je radnju na kojoj je pisalo "Ćevapčići kod Đoše Vranjanca". Pred ćevabdžinicom se čekalo u redu. Čim bi raspalio skaru, nagrnuli bi sa svih strana. Miris bi ih namamio.
– Otac je na Svetom Marku stekao velikog drugara, fotografa iz Podgorice, Milana Pešića. On je uredno slao fotografije majci u Vranje. Na jednoj je bila pomoćnica crnkinja koja je sekla kobasicu. Na poleđini slike koju je Rosa dobila pisalo je: "Seci, seci, crnkinjo, Đoša će platiti"! Na drugoj, koju je poslao kada se otac vratio u Vranje, a gde je u bikiniju uslikao prelepu devojku, sekretaricu Žan Pjera, pisalo je: "Đoša, stavio ovo dete u svoj izlog međ ćevapčiće i kobasice, a ako se ljuti gospođa Rosa, kaži ovo mu podvalio jedan Crnogorac".
– Majka je bila ljubomorna, pa me je poslala kao devetogodišnjeg dečaka da ga posetim i budem sa njim. Da pazim šta radi i prenesem joj kad dođem. Rođaci su me ukrcali na avion u Beogradu i prvi sam put u životu leteo za Tivat. Stjuardesa me je pitala ko će me čekati, rekao sam da me čeka otac.
Recept za džindžuDošao neki Beograđanin u goste i rođak ga odveo u kafanu kod Save, na ćevape. Jede ovaj i traži još jednu porciju. Kad je olizao tanjir, pita rođaka: "Kad bi hteo majstor da mi da recept za ćevape, da iznenadim ženu u Beogradu"! Slušao to jedan poznati vranjski berberin, pa mu kaže: "Idi, pitaj ga, otkriće ti tajnu, a ona se kaže "džindža" (slina). Ode ovaj u kujnu i pita oca za "džindžu". A ovaj, uzme malo mlevenog mesa, zapljuje ga, uzme rukom i kao otrese nos u meso i počne da mesi. "To je "džindža", to je najslađe", kaže mu. Beograđanin izleti iz kujne i nastade smeh. Brzo mu donesu hladno vino, soda vodu i objasne da je to samo šal |
Kad smo stigli na aerodromu nikog nije bilo. Stjuardesa me pitala ko mi je otac i gde radi i sve sam joj ispričao. Preko puta je bio neki manji brod i ona je počela da viče: "Kapetan Tripe, kapetan Tripe, povedite ovog dečaka, to je sin Đoše ćevabdžije. Svi su ga znali, godilo mi je. Kad sam stigao na ostrvo zatekao sam ga kako spava, celu noć je "terao kera", pa zaboravio na mene.
Neuspešni gastarbajter
– Majci se nije sviđalo očevo trogodišnje odsustvo. Bio je nakratko da radi i u Švajcarskoj. Počeli smo da odrastamo, da pravimo kuću. Slao je pare redovno ali nedovoljno, a majka je korila: "Banku zaradi, tri potroši, bolje da dođe kući! Saopštila mu je kratko: "Vraćaj se, ja, decu sama više ne mogu da gledam"! Nije imao kud, teška srca se vratio.
– Od Žan Pjera je kao priznanje za rad dobio nisku od školjki, sakupljenih iz mora, iz 27 zemalja. Vratio se u Vranje, ali posla za njega nije bilo. Zato je odlučio da otvori mesarsku radnju u glavnoj ulici u Vranju i njoj je radio sve do 1980. godine. U penziju je izašao 1984. godine.
– Pored ćevapčića, u Vranju je bio poznat po boemluku. Voleo je igru, pesmu, vino… "Đošo, dokle da sviramo", pitao bi ga šaljivo Bakija i znao odgovor. "Do sto i jedan"! Nema kafane u kojoj nije bio u Vranju, a u kojoj nije zaigrao ono čuveno vranjansko kolo, lagano, po taktu goča (bubnja).
– Najviše je voleo da odlazimo porodično u hotel Vranje gde je Bakija Bakić svirao do početka 80-ih godina. Kao sad se sećam, došao bi ponedeljak, letnje vreme. Vranje vri, što od naših, a više od gostiju. Otac bi spremio magarca, prekrio ga malim ćilimom, a mi bismo mu pomogli da ga uzjaše. On napred, mi iza i tako glavnom ulicom sve do hotela.
Pita i meze
– Eh, kako je svirao Bakija Bakić i njegov orkestar! Magarca bismo vezali do spomenika oslobodiocima Vranja od Turaka. Niko ga nije dirao. Svi su znali čiji je. Naši stolovi bili su sa leve strane bine, ispod velikog kestena. Konobari bi nas uslužili, odmah. Otac je stavljao balon s domaćim vinom na sto. Počeo bi da pije i mezi. Bakija je tačno znao kada da priđe, ni pre, ni kasnije. Pala bi prva crvena na čelo. Pa druga, treća, četvrta…. Teška kola, pesma, sve bi stalo kad bi se na balonče ugledalo dno.
– Otac je ustajao od stola. Takt je davao goč. Nastalo bi igranje. Cela bašta u hotelu Vranje digla bi se na noge. Otac napred, stric Dine na kecu. U sredinu žene, svi mi. Izvijalo se kolo, noge kao da su u vazduhu. Tresla se snaga, oči caklile, obrazi od smeha samo što ne bi popucali.
– Igralo se do fajronta, pola dvanaest uveče, a onda bismo oca ponovo popeli na magarca. On ga je vodio kući. Bakija i njegovi su svirali putem. Idemo za njim, igramo i pevamo. Kod kuće se iznosio nov, velik ćilim, rakija, vino, meze, sve što se zateklo. Majka bi odmah krenula da umesi pitu samsu ili pitu sirenjaru na jednu koru, potom presnu pogaču sa sodom bikarbonom, a ako bi se zatekle teleće krezle, ispekla bi ih na žaru uvaljene u krupnu ljutu tucanu papriku. Svi smo jeli, zajedno sa Bakijom. A onda svirka, teška, zanosna, mesečina je klizila niz ćeramide, udarala u teme, mamila uzdahe iz grudi. I tako do prvih petlova.
Čoček na sahrani
– Svirao je Bakija ocu i za "veliku" novčanicu od 3.000 talijanskih lira, celo veče. Sutradan, kada bi video da vredi koliko i dve vekne hleba, smejao se. Svirao mu je u Ćošci i kad bi otac u zanosu dao sav novac, pozajmljivao mu sve što mu je dotad uzeo. Mnogi su mu govorili: "Savo, napravio si Bakiji kuću"! A on, šeretski, s poznatom ironijom koja ga nikad nije napuštala, odgovarao je: "Kuće se prave i ruše, a Đošino oro što ga je komponovao Bakija sviraće se dok postoji truba u Vranju." Kad je umro Bakija, otac je zaplakao.
– Bio je čuveni igraorac u vranjskom Sevdahu. Tad nije mogao da igra ko nije makar nekoliko kolena poreklom iz Vranja. Morao je da muziku oseća srcem, da noge same krenu, da se telo izvija i stvara neku nestvarnu sliku, na tankoj liniji koja je odvajala san od jave.
– Otac je umro 2003. godine u 80. godini. U amanet nam je ostavio da ga sa muzikom ispratimo u večnu kuću. Izneli smo ga u dvorište, a onda je Bakijin sestrić Milan Mladenović odsvirao Đošin čoček. Svi smo plakali, otišao je veliki deo ne samo naše porodice i familije već i strarog meraklijskog i boemskog Vranja.
– Iza sebe ostavio je najveće bogatstvo, kako je govorio majci, sina i ćerku i šest unučadi. Ostala su i mnogobrojna kumstva u selu Gornje Žapsko, brojna pobratimstva po Vranju. Mnoge stare vranjske familije, kao što su Četvrtinci, Kozlinci, Celolepčiki zapamtili su kako pobratim Sava Đoša otkriva
ćeramide i crepove, a njihove neveste se uče spremanju najboljeg kačamaka u zoru, pre nego što ga isprate kući.
