Nekada se za rukometni “večiti derbi” tražila “karta više”. Svojevremeno je dvorana “Pionir” bio mali za sve one koji su želeli da prisustvuju meču za titulu. Pre nešto više od tri decenije odigran je istorijski susret komšija sa Topčiderskog brda, u kome su slavili crno-beli. Pogodak odluke postigao je Nedeljko Jovanović, tada golobradi mladić, kasnije prekaljeni as, danas zaposlen u opštini Stari grad. Taj gol, duel, kako sam priznaje, pečat su njegove karijere.
– Ne volim da se ističem i pričam o sebi, ali i danas me neki ljudi mrze, a neki su presrećni zbog toga. U svakom slučaju, ostaću upamćen, što je jedna lepa stvar, ne samo za mene, već sutra i za moju decu, koja će imati čime da se ponose i o čemu da pričaju njihovoj deci. U tim godinama, od 1991. do 1993. rukomet je bio možda najpopularniji sport u zemlji. Sve moje kolege iz reprezentacije su bile ili u Zvezdi, ili u Partizanu – priseća se, na početku razgovora za “Vesti” Nedeljko Jovanović, koji je posle Partizana igrao u Bidasoi, Santanderu, Rajnhauzenu, Tusem Esenu, Hamelnu, Portland San Antoniju, Alhesirasu, Kozini, PIK Segedu, Inzbruku i Kolubari, a pre toga u Sinđeliću i Metaloplastici.
Danas su stvari mnogo drugačije. Mislite li da rukometni derbi u perspektivi može da napuni “Pionir”?
– Ne znam da li treba i da li će, ali znam da mora da se desi! Radićemo na tome da i Zvezda i Partizan budu mnogo jači, nego trenutno. Nadam se da će Partizan biti bolji – kroz osmeh će Neđa. – Trudićemo se, pre svega, da skinemo Vojvodinu sa mesta na kom se nalazi i samim tim će taj balans u našem rukometu biti rasprostranjen i proširen na više rukometnih centara.
Da krenemo redom, odnosno od nedavno završenog EP, na kome se “orlovi” ponovo nisu proslavili?
– Ništa nije slučajno, ni od juče. Definitvno su neke stvari debelo ušle u sistem. Mislim da generacija igrača, koja je poslednjih šest-sedam godina na sceni, nije prava u kontekstu da ima pravo opredeljenje, borbenost, posvećenost, psihičku stabilnost, što je veoma bitno u duelima kada se lomi rezultat. Imali smo tri takva meča i sva tri smo izgubili sa malom razlikom. Ta mala razlika i to što je malo nedostajalo je, ustvari, ogromno.
Uvek nam nešto malo nedostaje
Kako prevazići to “malo” što nedostaje?
– Da bi se postigao napredak u tom smislu moramo, pre svega, sami sebe da pogledamo u dušu, u ogledalo i kažemo: Ja nisam taj. Moram mnogo više da radim na sebi, posvetim se u svim segmentima i da budem bolji. Moram da imam drugove oko sebe, takođe tog tipa i da nas dvojica-trojica možda vezujemo ponovo još nekoga levo-desno, da napravimo grupu jakih i spremnih momaka u svakom smislu. I u psihičkom i u fizičkom smislu. Znam da je dug perioda vladalo mišljenje kako je loša atmosfera, kako ne možemo da igramo, smeta nam ovo, ili ono…
Dubok uzdah, pa nastavak:
– Dolaskom Milene Delić dobili smo konačno jednog bivšeg vrhunskog igrača na toj poziciji, koji je u spoznaji šta je potrebno rukometaši. Mislim da su ovoga puta momci imali zavidne uslove u svakom segmentu. I što se tiče pripreme i opreme i dužine priprema… Znam da su i aparati za rehabilitaciju i oporavak skupo plaćeni i da je taj deo bio veoma, veoma kvalitetan. Definitivno postoji opredeljenje da se momcima naprave najbolji uslovi. Na sve to, rezultat je takav kakav jeste.
Šta bi trebalo da budu sledeći koraci?
– Mora da se podvuče crta, da se shvati da su, pre svega, igrači ti koji odlučuju. Grupa ljudi koja je na terenu, bez trenera. On je neko ko može da ti da savet pre utakmice, na poluvremenu, čak i na tajm-autu, ali pitanje je koliko su ti momci u tim trenucima stresa, adrenalina, spremni da saslušaju, prihvate i realizuju neke stvari. Mi, definitvno, trenutno nemamo kvalitet za bolje. Moramo da priznamo gde smo. Nismo na dnu, ali smo blizu dna. Moramo da počnemo da radimo i funkcionišemo u totalno drugačijem okruženju, pre svega, svako sa svojom glavom. To će biti osnova za napredak, koji neće biti skori. Potrebno je 5-10 godina da se približimo tim nekim reprezentacijama koje su danas daleko ispred nas, a svojevremeno su nam gledale u leđa.
Greške Đerone
Posle neuspeha na EP u Nemačkoj ceh je platio selektor Toni Đerona?
– Ne gledam to tako. Iskreno, ni ne krivim ga mnogo za neuspeh. Imao je odrešene ruke, sva prava, radio je kako je mislio da treba, po obimu i načinu kako je smatrao. Na kraju krajeva, pošto smo mi poznati po tome da volimo da smenjujemo, pošto nam niko ne valja, ni to čak nije urađeno. Ovo rukovodstvo je nasledilo Đeronu, koji je došao za vreme mandata Bože Đurkovića. Ispoštovan je čak i taj segment, pružena podrška da odradi ciklus. Posle tri prvenstva, gde smo imali katastrofalne rezultate, nismo uspeli čak ni da prođemo grupu. Ipak, evidentan je napredak i u funkcionisanju i u atmosferi, možda čak u nekim momentima i u igri, ali ponavljam, uvek nam je nešto malo falilo, neki gol, pas, neka greška da se nije desila, prošli bismo dalje i dokazali napredak. Nažalost, nismo uspeli. Naš narod voli rukomet i dovoljna je jedna pozitivna varnica da se publika okrene “našem” sportu. Mi smo dinarski tipovi, volimo da se borimo, da ratujemo, volimo pobedu i publika vibrira na istim frekvencijama.
Reklo bi se da smo tu varnicu imali 2012, odnosno 2013?
– Bio je to bljesak, kojim sam oduševljen. Ne samo kod muškaraca, nego i kod žena. U tom periodu sam baš kontinuirano pratio i muški i ženski rukomet, baš zbog tih šampionata, koje smo organizovali. Pokazali smo da imamo kvalitet, osvojili dva srebra, ali već na sledećem takmičenju, na Olimpijskim igrama, muškarci su bili deseti, što je tragično. Ta ista generacija, koja je bila druga u Evropi, bude 10. na Igrama. Gubimo kontinuitet.
Treneri problem
Nekada smo bili poznati po struci, koja je bila priznata svuda u svetu, a sada dovodimo selektore strance?
– Mislim da je trenerska struka vrlo diskutabilna. Edukacija i uvođenje mlađih stručnjaka, kao i vraćanje rukometa u škole, gde ga nema, su stvari na kome bismo morali da obratimo pažnju. Ti profesori fizičkog, odnosno treneri, u obavezi su da selektuju decu, da im prezentuju našu igru, ali nema interesa. Danas je kroz medije i internet deci sve dostupno. Oni vide naše rezultate i nema interesovanja. Kada vide košarkaše, atletičarke, borce u individualnim sportovima, onda kreću to da treniraju. Igrom slučaja sam bio na džudou. U jednom momentu sam ušao u Šumice, pošto stanujem u blizini i bio sam šokiran kada sam video oko 500 džudista u svim kategorijama, plus pune tribine takmičara i roditelja, koji čekaju da na njih dođe red. To je toliko masivno… Zašto? Zato što se ljudi vezuju za rezultate. To je jedini način da vezujemo decu i pravimo bazu.
Ima li Srbija trenerski kadar?
– Pa, nema. Mislim da je to osnova problema. Malo je naših trenera koji su bili po inostranstvu, pa su se vratili, znaju neki jezik, ali opet vidite da mi nemamo trenere u vrhunskim ligama. Mislim da je bitno da se organizuju neki seminari na engleskom, ako je potrebno, dovesti neke stručnjake. Ja sam u Španiji završio kurs i prezadovoljan sam. To što sam video i čuo za te dve godine, odnosno po dva meseca godišnje ostavilo je ogroman utisak na mene. Zašto da ne dovedemo, bar jednom godišnje, nekog od tih stranaca, pa da nam prenosi iskustva? Nekada je Pokrajac školovao i učio Špance, pa i Francuze, Šveđane takođe, a danas su oni ti koji vladaju svetom – zaključuje Jovanović, koji je imao epizodu u trenerskim vodama, kao pomoćnik Nenadu Peruničiću u reprezentaciji Srbije i kao strateg Novog Pazara i ženske ekipe Železničara.
Nova funkcija u Partizanu
Neđa se vraća rukometu:
– U poslednje vreme sam malo aktivan u Partizanu. Angažovali su me u UO, a u budućnosti ću imati jednu lepu funkciju, biću predsednik Stručnog saveta Partizana, gde ću u saradnji sa kolegama imati mogućnost da pružim pomoć, prenesem iskustvo, dam viđenje, čak i sa prvim trenerom ekipe, što će biti vrlo interesantno. Naravno, moje mišljenje će postojati, ali neće biti presudno. Nemam ni želju da utičem na odluke bilo koga u stručnom štabu, bilo da je on trener golmana, kondicioni, prvog tima.
Budžet nije garancija za uspeh
Neki “novi vetrovi” duvaju Humskom…
– U klub je došla nova uprava, bivši igrači poput Vlade Mandića, Daneta Šijana i mnogih drugih. To su sve ljudi koji su zdušno uz Partizan. Vojvodina je i dalje kvalitetnija, ima naravno veliki budžet, ali nekada ni ta sredstva nisu dovoljna da se dođe do uspeha. Imamo primer PSŽ-a, najbogatijeg kluba verovatno, koji nikako da osvoji Ligu šampiona. Dakle, mnoge stvari moraju da se poklope. Partizan je, kao takav, sa mnogo manjim budžetom, bio u vrhu i konkurentan. Mislim da će novi talas i novi način razmišljanja dosta toga promeniti i “poremetiti” u balansu našeg rukometa. Da ne bude samo Vojvodina, Partizan i Zvezda moraju da se pojačaju, da to bude neka lokomotiva i kapisla za pozitivnost u rukometu. Naravno, treba oživeti i podržati bivše rukometne centre kao što su Niš, Crvenka, Vrbas, Proleter Zrenjanin, tradicionalnu Metaloplastiku, koja možda ima najbolji kontinuitet, sve su to obaveze, koje moraju da se sprovedu u delo, posebno sa mlađim kategorijama, kako bismo imali širu bazu i veću mogućnost za vraćanje rukometa na neki vrhunski nivo.
Menjao bih neke odluke
Kada se osvrnete na karijeru, da li bi ste doneli neku drugačiju odluku?
– Da. Obratio bih pažnju na to da budem mudriji, manje impulsivan, manje eksplozivan u kontaktima tokom utakmice. Takođe, na mnogo stručniji i ozbiljniji način bih se posvetio svom telu. Dok sam igrao, mi nismo znali za suplemente, niti smo adekvatno bili informisani oko uzimanja tečnosti. Lično, mislim da sam celu karijeru proveo umoran, zato što nisam pio dovoljno vode. Recimo, kada se okupljao nacionalni tim, ja sam morao svakog dana da spavam. Planirao sam dan tako da moram da odspavam, da bih bio spreman za popodnevni trening. Upravo korišćenje tečnosti je jedan od razloga zašto sportista bude i umoran i iscrpljen. Zašto? Zato što nije hidriran.
To nije sve…
– U Nemačkoj sam imao tri godine ponudu da idem u Flensburg. Odbijao sam je iz emotivnih razloga, jer mi je rođeni brat bio blizu granice sa Holandijom, gde sam tada igrao i produžio sam boravak u klubu koji se na kraju raspao 31. decembra! Jednostavno, nestao je za Novu godinu. Sve pobede, bodovi, sve je precrtano. Raspad. Reč je o Rajnhauzenu. Klub je ostao svima dužan silan novac… Svi smo potražili nove sredine. Da sam prihvatio ponudu Flensburga, sigurno bih ostao u Nemačkoj i igrao na vrhunskom nivou. Međutim, meni je emocija nekako uvek bila veća prema Srbiji, prema reprezentaciji. Na kraju krajeva, ljudi me mnogo više prepoznaju po plavom dresu. U moje vreme nije bilo interneta, niti je bilo prenosa. Mene ljudi u Srbiji znaju po igranju za reprezentaciju, jer je naša televizija prenosila samo utakmice nacionalnog tima. Takođe, žao mi je što nisam osvojio zlato sa seniorima Jugoslavije.
Šteta za prezimenjaka
Kada ste poslednji put u našoj reprezentaciji videli “nekog novog Neđu?”
– Vrlo nezgodno pitanje… Priča o sebi uvek je nezahvalna. Nažalost, jedan dečko koji je bio vrlo talentovan, čak nosi i isto prezime, Milan Jovanović, pokazivao je vrhunski kvalitet. Nažalost, doživeo je dve brutalne povrede i oporavak i izlazak iz jedne, pa ponovo ista povreda, imali su nenormalno loš uticaj na razvoj mladog rukometaša. Možda je on mogao biti taj “neki Neđa”. Kukić mi se jako dopada, takođe, ali mislim da je on prebrz, predinamičan u tim svim svojim igrama i rešavanjima i detaljima i mislim da on ima mnogo više kvaliteta, koje tek treba da ispolji, bez obzira na to što je, da kažem, jedan od nižih igrača. Iskustvo će mu doneti određeni veći kvalitet na individualnom planu, što može da donese i velike stvari za Srbiju. Imamo i jednog mladog momka u Partizanu, Zečevića, koji je vrhunski talenat i nadam se da će se približiti nekim mojim kvalitetima, da me u nekom kontektsu nasledi u reprezentaciji, ne samo u glađi za pobedom, ne samo borbenošću, već i vođstvom na terenu. Treba nam lider ekipe u koga će svi gledati sa oduševljenjem.
Sinovi – naslednici
Ima li Srbija mlade, talentovane igrače?
– Ima ih dosta. Mislim da je Đerona tu napravio jednu vrlo lepu priču. Imamo još kvalitetnih igrača, sinove nekih naših vrhunskih rukometaša iz moje generacije. Na njih takođe čekamo. Aleksandar Knežević ima sina, koji je vrhunski igrač, Vladimir Petrić ima dvojicu sinova… Sve su to momci koje treba negovati, pozivati, a ne zaboravljati na njih. Jer, kada padneš u zaborav, tu sve bude negativno.
Kada već spomenuste saigrače, sa kim ste u kontaktu?
– Sa Draganom Škrbićem, Blažom Lisičićem, Mladenom Bojinovićem…
