Gljivari iz Grčke, Hrvatske i Srbije proteklog vikenda okupili su se na imanju Konjičkog kluba Nebesko brdo Slaviše Milosavljevića u Paljanu kod Ćuprije da bi brali gljive i razmenjivali znanja i iskustva. Organizator ovog druženja, Udruženje gljivara i ljubitelja prirode Gorun iz Ćuprije, odabrao je ovaj teren u podnožju kučajskih planina jer je idealan za jahanje konja, streličarstvo, ishranu u prirodi i malu školu gljivarstva.
– Četvrti međunarodni Dani gljiva bili su najmasovniji jer je bilo 150 učesnika. Na ideju da pokrenemo ovu manifestaciju, koja polako postaje tradicionalna, ali i da pre pet godina osnujemo udruženje, došli smo iz ljubavi prema gljivama. Danas smo jedno od 18 udruženja gljivara u Srbiji i jedino u Pomoravskom okrugu. Najvažniji zadatak jeste da naučimo sugrađane koje su gljive jestive, koje su uslovno jestive, jer otrov može da nestane prilikom termičke obrade, i koje su otrovne – kaže Radmilo Pecić, predsednik Udruženja gljivara i ljubitelja prirode Gorun iz Ćuprije.
On dodaje da su na ovom području jestivih pečuraka najzastupljeniji vrganji, lisičarke i jajare, a od smrtno otrovnih zelena pupavka i zavodnica. Otrovnih gljiva ima i u Grčkoj, pa je prvi zadatak članova Saveza gljivara iz Grčke da kroz seminare, magazine i veb stranicu edukuju ljude o opasnostima koje pečurke mogu da izazovu.
– Mi smo relativno mladi gljivari među balkanskim narodima. Poslednje dve decenije trudimo se da napredujemo i da dostignemo njihovo znanje u ovoj oblasti. Zbog toga u Srbiju dolazimo veoma često. Inače, naši članovi su mikolozi, umetnici, trgovci, volonteri i drugi iz naše, ali i iz drugih zemalja. Moj slogan je: Volimo gljive i učimo o gljivama – kaže Georgios Konstantinidis iz Grevene, predsednik Saveza gljivara Grčke, čije je reči na srpski preveo Stavros Zografos.
Konstatinidis je u Srbiji bio više od 20 puta i kaže da ga oduševilo gostoprimstvo ljudi, a Paljane mu se dopalo zbog prelepe prirode. Iako je početak sezone pečuraka, kaže da je veoma zadovoljan što su našli razne vrste.
Branko Bartolić, predsednik hrvatskog Mikološko-gljivarskog saveza, složio se da savezi raznih zemalja treba da sarađuju zbog edukacije ljudi, ali i kako bi iz nje proizašli temelji zajedničkih projekata u ovoj, ali i drugim oblastima.
– Od Evropske unije nismo dobili veću pomoć kad je reč o razvoju gljivarstva, a kad Srbija bude postala član, nemojte ni vi da očekujete preveliku korist. Oni nameću svoje postulate i sugestije za rad saveza i udruženja, koje više puta nisu prihvatljive za nas. Takav je slučaj s pravilnikom o zaštićenim gljivama, na primer. Iz iskustva smo videli da neke gljive ne treba zaštićivati kao što to EU propisuje – ocenio je Bartolić.
Zbog propisa koji važe u zemljama EU, Maja Vasić iz Novog Sada, profesorka srpskog jezika i jugoslovenske književnosti, polagala je ispit i postala licencirana gljivarka.
– Osim biljnog i životinjskog carstva, gljive su za mene treće, veoma magično i čudno carstvo. Interesuje me jestive, lekovite, halucinogene… Ali, ile us mi potrebne nedelje i nedelje da bih upoznala određenu vrstu i sve njene karakteristike i da bih bila sigurna šta berem. Iz šume uvek donesem neku pečurku koju ne poznajem, da bi neko stariji iz društva mogao da mi ih determiniše – iskrena je Maja Vasić.
Fotis Paraskeidis, član Saveza gljivara iz Grčke, za okupljene gljivare skuvao je špagete s pečurkama, a pomagala mu je Selma Simić iz Novog Sada.
– Šagete su se u belom vinu kuvale s lukom i suvim vrganjima. Kada je jelo bilo gotovo, Fotis je narendao crne tartufe – objasnila je Selma Simić.
Zbog konja na veterinu
Dok su gljivari razmenjivali iskustva, Emilija Milosavljević, ćerka domaćina Slaviše, družila se sa svojim ljubimcima – konjima njihovog Konjičkog kluba Nebesko brdo, o kojima brine i koje trenira Olga Letoskaja iz Sankt Peterburga.
– Sa mamom Sanelom i ocem Slavišom u Cirihu sam bila šest godina. Volim što smo se vratili jer mogu da se družim sa konjima. Međutim, pošto imam švajcarski pasoš, a želim da imam još više konja i da vodim konjički klub, završiću Veterinarski fakultet i otići ponovo u Cirih. Od zarade u Srbiji to ne bih mogla – rekla je Emilija.