Petar Lukić (66) zvani Cunder pola veka je sakupljao fotografije, crteže, mape i druge predmete iz istorije svog grada, Kovina. Sugrađaninu Ivanu Caranu dopalo se to što radi, pa mu je ustupio deo svoje kuće da otvori Galeriju, izloži svoju kolekciju i sačuva od zaborava bogatu prošlost Kovina.
Najviše eksponata je iz međuratnog perioda, a posetiocima su najviše zanimljivi lični predmeti lokalnih plemića i uglednih građana od pre vek i više. Tamo mogu da vide dvogled dame Marije – Maje Ostojić, pribor za pisanje advokata Bartulova Gašpara, letnje rukavice jedne od kovinskih dama Kornelije Pipi Miler, originalne futrole i naočare sa federom navrh nosa Fridriha Rajha, kovinskog davnašnjeg sreskog sudije…
– Najstariji dokument u Galeriji je svedočanstvo na kojem piše da je Franc Rauner marta 1800. izučavao zanat kod Paula Hajnca u Pančevu i dobio zvanje šegrta – ponosno ističe za “Vesti” Lukić, inače penzionisani policajac.
Počeo kao dete
Priznaje da ne zna koliko ukupno ima dokumenata u kolekciji, ali se dobro seća početka kolekcionarstva iz, kako kaže, dečje vragolije.
– Imao sam 10 godina. Pored reke je bilo jedno veliko drvo gde sam se igrao sa drugovima. Jednom nas je oterala baba s pričom da su se tu vezivali čamci i da je opasno. To me je zaintrigiralo, pa sam sutradan tamo sam otišao i video “ožiljke”, ureze na drvetu, a onda sam poželeo da saznam šta se još tu dešavalo. Tako je počelo moje interesovanje za istoriju Kovina – navodi kolekcionar.
U priči sa starijim sugrađanima, nekoliko godina kasnije, saznao je za Aleksandra (Šandora) Ostojića, jednog od poslednjih potomaka tri čuvene kovinske familije Ostojić, Lazarević i Despinić, koja je imala aristokratski status.
– Saznao sam da ima mnogo fotografija i ličnih predmeta aristokrata, pa sam našao način da mu priđem. Iznenadio se šta sam imao u kolekciji. Međutim, nije mi on dao svoju kolekciju, već sam je nasledio posle njegove smrti, tačnije dobio od žene koja je živela s njim – priča ovaj snalažljivi gospodin.
Dodaje da je Šandorova kolekcija fantastična, jer je na poleđini svake fotografije napisao datum i opis ko je i šta je na njoj.
– Nekad ljubim i blagosiljam Šandora, a nekad ga psujem što mi je uvalio toliku “lepotu i teret” – kaže šeretski.
Među vrednije izdvaja originalne fotografije doktora Josifa Klajna, apotekara Emanuela, Vilija Solfa, komandanta posada “debelih berti”, koje su s Golubičića ambara tukle srpske položaje kod Požarevca, kao i fotku muslimanske divizije Habzburške armije zadužene za isušivanje močvarnog dela Kovina, dok je bilten o pogibiji austrougarskih vojnika iskopao ispod debele prašine na tavanu bivšeg načelstva.
Junaci iz šorova
– Ono što su ljudi hteli da bace ja sam sakupljao. Iza moje izložbe kriju se temeljna istraživanja i mnogobrojne pročitane knjige, jer svaki eksponat mora da ima objašnjenje. Dešavalo se da na osnovu određene slike ili dokumenta počnem da tragam za pozadinom, što je znalo da traje i celu deceniju. Nije uvek bilo lako odslušati priče starina i potom proveravati pouzdanost njihovih sećanja – navodi vlasnik, ujedno i kustos kolekcije, koji mnoštvo interesantnih priča i biografija deli sa svakim posetiocem.
Od njega se može čuti priča o prkosnom Ninkovu, kako je na inicijativu doktora Knežića kasarna iz 1913. pretvorena u duševnu bolnicu. Ili kako je Paul Eugen spasao sto Srba od streljanja, koje je naređeno zbog nedozvoljene ljubavi između srpske devojke i nemačkog oficira.
Retka dokumenta je uglavnom dobijao od potomaka ili običnih meštana, ali je bilo i onih koje je kupovao.
– Iznenadili biste se da znate čega sve ima na buvljaku u Pančevu. Sreća za mene, pa oni ne znaju šta prodaju, te sam mnogo puta dobio stvari po ceni koja je mnogo ispod realne vrednosti – priznaje Lukić i dodaje uz osmeh: “Moji drugari Romi su neiscrpan izvor. Sakupljaju sve i svašta i kod njih sam neretko nalazio mnogo toga zanimljivog”.
Često su mu gosti-posetioci bili Nemci, potomci onih koji su nekada živeli u Kovinu. Sada ih je, kaže, sve manje, “jer današnje generacije ne znaju mnogo o precima i svojoj istoriji, za šta su krivi njihovi roditelji”.
U Galeriju je, tvrdi, stala samo polovina, možda i manje od cele kolekcije.
– Želja mi je da me sin Dalibor nasledi i da nastavi da neguje istoriju Kovina. Ko zna, možda u većem prostoru – nada se Lukić, čiji muzej nema radno vreme.
Ulaz je besplatan, a on je uvek raspoložen da priča o junacima iz kovinskih šorova.
“Prevrćeš mrtve”
Lukić priznaje da je neretko imao problema sa suprugom zbog njegove opsesije tuđim, starim stvarima i trošenja para na literaturu. Na kraju je prihvatila tu njegovu ljubav, dok mnogi Kovinci nisu.
– Kažu mi: “Prevrćeš mrtvace.” Prosto ne razumeju… Možda se opamete za 100 godina, ko zna. Ma ne obazirem se na njih, jer ja ovo volim i želim da radim, a znam zašto – odlučan je.
Zamalo tuča
Jedna “bitka” za eksponat ostaće mu do kraja života u sećanju.
– U pitanju je fotografija spomenika Ferdinanda Sosickog. Slučajno sam zatekao čoveka kako njome hoće da potpali smederevca. Oteo sam mu je iz ruku, pa je krenula oštra rasprava, jedva smo se dogovorili – seća se Lukić.
Prkosni rodoljub
Da su rodoljubivi Milan Ninkov i spomenik u njegovu čast uopšte postojali, svedoče samo Cunderove fotografije zbog kojih je morao da pedala čak do Ostrova (Hrvatska). Ninkov, tamošnji meštanin, 1914. je prešao na ovu stranu Dunava odakle je Austrougarska granatirala Srbiju. Prkosno i posprdno se tobdžijama poklonio sa sve šeširom i rekao: “Živeli!” Streljali su ga u porti katoličke crkve, a spomenik mu je podignut 1934, ali su ga Nemci sklonili čim je okupiran Kovin.
Na predsednikovom sajtu
Lukićeva postavka je deo turističke ponude Kovina, a priča o Galeriji našla se i na sajtu predsednika Republike, Najbolje iz Srbije.
Spaja legende i činjenice
S nekim eksponatima je spojio legendu, fotografiju i arhivski materijal. Recimo, legendu o protoprezviteru (viši sveštenik), koji je prokleo sina Milosava, fotografiju Milosavljevog spomenika i zvaničnu priču.
