Početak bombardovanja dočekao je pukovnika Ilića u Prištini.
– Ratna komanda nalazila se u hotelu Grand, ali je ubrzo prebačena u podzemni objekat u rudniku Kišnica kod Prištine. Bili smo spremni za bombardovanje. Znali smo da nemamo šanse, ali nijedan vojnik, podoficir ili oficir nije hteo da odustane. Niko nije tražio penziju, prekomandu, imali smo čak i povratnike iz penzije – kaže Ilić.
Pogibija generala VeličkovićaPukovnik Ilić je bio dežuran u komandi u Straževici, kad je javljeno da je general Ljubiša Veličković, bivši komandant RV i PVO poginuo. – Taj dan me oko šest popodne zvao Ljubiša i rekao da kažem generalu Spasoju Smiljaniću, tada komandantu RV i PVO da ide "tamo" po dogovoru. Javio sam Smiljaniću i uveče otišao da odmori. U 12.06 su me hitno zvali i telefonom javili "poginuo Ljubiša". Inače, Veličković je ostavku na mesto komandanta RV i PVO dao jer nije hteo da mu NATO oficiri sede iznad glave. Tokom verifikacione misije upućeni su NATO oficiri u Beograd i smešteni sprat iznad Veličkovićeve kancelarije. On to nije hteo da podnese, pogotovo što su naši oficiri poslati u NATO bazu u Italiju i stavljeni 20-30 kilometara od Firence. Zato je dao ostavku – objašnjava pukovnik Ilić. |
Aerodrom Priština bio je jedan od glavnih meta NATO bombardovanja. Zato je trebalo spasiti tehniku.
– Na Slatini su pred rat bili samo migovi 21. Aerodrom je bio površine 150 hektara. Od prve najave bombardovanja 1998. godine, mi smo nastavili pripreme za rat, nismo stajali. Ta 32 miga-21 su izbačena na čistinu. Znali smo kad avaksi preleću i snimaju raspored aviona. Posle toga bismo ih samo ispomerali za po 50 metara i kada bi naleteli NATO avioni, oni bi bacali bombe po prethodno dobijenim GPS koordinatama i pogađali u prazno. Nijedan avion nisu uništili. Posle rata su srpski migovi uredno odleteli s Prištine za Batajnicu i Niš. Glavna pista na Slatini je samo malo oštećena – objašnjava Ilić šta se dešavalo tokom agresije.
Dok u pukovnikovom rodnom selu pored Boljevca razgledamo predivnu prirodu istočne Srbije u svim nijansama jesenjih boja, pokušavamo da saznamo kakvi su sve bili planovi za odbranu od NATO agresije.
– Kopnena vojska je bila ubeđena da će se bombardovanje ograničiti samo na Kosmet i jug Srbije. Mi vazduhoplovci smo ih jedva ubedili da će bombardovati celu zemlju. Od Trajala su naručene i delom plaćene dimne kutije. Plan je bio da kopnena vojska napravi dimnu zavesu na celom Kosmetu kako bi zbunili tomahavke. Deo tih dimnih kutija je isporučen jer se ubrzo odustalo od plana – objašnjava Ilić.
On dodaje i da su neistine priče kako su naše snage uništile aerodrome po Albaniji.
– Postojali su planovi da dejstvujemo po Tuzli, Tropoji, Režanovcima kod Kumanova. Bio je plan da uništimo NATO avione, ali posle prvog udara NATO snaga, naređenje za to nikad nije izdato. Ja sam veći deo bombardovanja proveo u podzemnom objektu Straževica u Beogradu. Tu je bila komanda RV i PVO. Gađali su Straževicu mnogo puta. Izašao sam posle rata na brdo da vidim, samo je oprljena zemlja. U pitanju je granitno brdo, mi smo bili 90 metara ispod zemlje. Nismo osetili nijednu bombu, sem jedne od po dve tone bačene na nas. Tada su se samo malo zatresle neonke – priseća se dramatičnih događaja Ilić.
On dodaje i da priče kako su pojedinci u Srbiji navodili avione NATO preko nekih lokatora nisu tačne jer je sve navođeno preko GPS koordinata iz avaksa iznad Mađarske i Mediterana.
U stalnoj trci s vremenom, kad bi oborili neki NATO avion, pukovnik Ilić kaže da je bilo gotovo nemoguće doći do oborenih pilota.
– U BiH je 15 helikoptera apač i transportnih helikoptera bilo neizmenično na dežurstvu. Lebdeli su iznad Drine i čekali prvi GPS signal oborenog pilota. Kad je pilot nevidljivog F-117 pao u Buđanovce, helikopteri su stigli pre nego što se Dejl Zelko spustio na zemlju. Sa 5.000 metara osam minuta treba da padneš na zemlju – dodaje pukovnik Ilić.
Sutra: Propuštena prilika na KosovuPročitajte još – Bivši komandant prištinskog aerodroma (1): Uzaludne nade u Jeljcina |
