Uoči Drugog svetskog rata Velika Britanija je želela da ojača svoje pozicije na Bliskom istoku nasuprot nacističke Nemačke. Britanci nisu imali dileme da će se Jevreji boriti protiv Hitlera. Ali, Arapima je trebalo malo ubeđivanja. Tako je u maju 1939. britanska vlada sačinila obavezujući dokument kojim uvodi restrikciju iseljavanja Jevreja u Palestinu na 75.000 ljudi godišnje. Za svakog preko tog broja bila je potrebna saglasnost Arapa. Odgovor Ben Guriona Britancima je bio da će se Jevreji suprotstaviti i tom dokumentu i boriti se protiv Hitlera.
|
Opšta otimačina
Selo po selo
Cena holokausta Meci za kralja |
Oko 32.000 Jevreja iz Palestine se priključilo britanskoj armiji. Kasnije će stečeno znanje i pribavljenu opremu koristiti da se bore i protiv Arapa i protiv Britanaca. Posle 1945. godine, prvo saznanje, a zatim i osećaj krivice zbog holokausta, kao i pitanje šta činiti sa preživelima, transformisali su svest Evropljana o formiranju jevrejske države. U strašnom pogromu koji su nacisti nazivali "konačnim rešenjem" za Jevreje, stradalo je oko šest miliona evropskih Jevreja. I sami Jevreji ubrzo uviđaju da je suštinski "konačno rešenje" za njih formiranje jevrejske države. Američki predsednik Hari Truman je izvršio pritisak da se u Palestinu bez čekanja primi 100.000 preživelih iz holokausta. Ernest Bevin, britanski šef diplomatije bio je zabrinut, smatrajući da će masovna jevrejska emigracija u Palestinu izazvati građanski rat i uništiti odnose Britanije i arapskih država. Bio je to dovoljan znak za naoružane jevrejske milicije da pojačaju napade na Britance.
Dvojica Jevreja postali su britanski neprijatelji broj jedan. Prvi je Jicak Šamir iz takozvane Sternove bande čija su specijalnost bile likvidacije. Drugi je bio Manahem Begin koji je predvodio frakciju Irgun, čija su specijalnost bile otmice i postavljanje bombi. Obojica će kasnije postati premijeri Izraela. U julu 1946. Irgun je digao u vazduh sedište britanske vojne komande u Palestini, u hotelu "Kralj David" u Jerusalimu. Ubijena je 91 osoba. Cionisti su jasno videli rešenje za svoj narod i nastojali su da po svaku cenu dovedu što je moguće više Jevreja u Palestinu.
Jevrejski napadi na Britance su se pojačavali i bivali sve suroviji. Imperija je došla u situaciju da traži pomoć. Diplomatama je već bilo dosta svega i odlučili su da problem presele u Ujedinjene nacije. U Savetu bezbednosti se u novembru 1947. glasalo i doneta je odluka (Rezolucija 181) da se Palestina podeli na dve države – jevrejsku i arapsku. Jevrejima je trebalo da pripadne oko polovine države, iako su u tom trenutku posedovali oko 10 odsto zemljišta, a Arapa je bilo u tom trenutku dvostruko više. Jerusalim bi bio proglašen otvorenim gradom pod međunarodnom upravom. Arapsko- palestinsko vođstvo je plan odmah odbacilo. Ben Gurion je dobro znao da će za dobijanje države ipak morati da ratuje.
Još su Jevreji igrali na ulicama kad su počele da stižu prve vesti o ubijanju ljudi na putevima van gradova. Sukoba Jevreja i Arapa bilo je i pre UN plana podele, ali su sada buknuli. Za manje od nedelju dana izbio je građanski rat. Britanci subili nemoćni posmatrači. Suštinska prednost jevrejskih milicija nad Palestincima je bilo političko vođstvo koje se godinama pripremalo za ovaj trenutak. Ben Gurion je dobro organizovao svoje ljude.
Glavni palestinski vođa Hadž Amin al Huseini, muftija Jerusalimski, živeo je u egzilu u Egiptu. Kao simpatizer nacista boravio je tokom Drugog svetskog rata u Berlinu na razgovorima s Hitlerom. Arapske vođe su ga doživljavale kao rivala, a ne kao saveznika. Ipak, on je kontrolisao najveću palestinsku miliciju. Imenovao je svog rođaka Abul Kadera al Huseinija za komandanta milicije koja je sebe nazivala Armijom svetog rata.
Suština sukoba za obe strane postao je Jerusalim, grad toliko svet za hrišćane, Jevreje i muslimane i koji je bio u osvajačkim snovima i Jevreja i Arapa. Onog trenutka kad je rat počeo nijedna od zaraćenih strana nije sebi dopuštala ni da pomisli da nije ona ta koja vlada Jerusalimom. Međunarodnu upravu podjednako nisu želeli ni Jevreji ni Arapi.
Konačno je svanuo i 14. maj 1948. Bio je poslednji dan britanskog mandata u Palestini. Istog dana je David Ben Gurion pročitao proklamaciju u kojoj je objavio da će izraelska država biti rođena u ponoć. U samo nekoliko sati je zemlja bila pod napadom pet arapskih država – Egipat s juga, Liban i Sirija sa severa, a sa centra Transjordan i Irak. Za Izraelce je to bilo pitanje života i smrti.
