U životu Franciske Ševarac (76) košarka ima posebno mesto. Nije to ni čudno pošto ima kultni status za mnoge Zadrane, a za našu sagovornicu je poseban osećaj svaki odlazak u dvoranu koja nosi ime legendarnog košarkaša Krešimira Ćosića. Uostalom, imala je i sama uspeha u “magičnoj igri pod obručima”.
– U košarci u kolicima sam bila deo reprezentacije koja je osvojila bronzu na EP u Francuskoj 1974. Odigrala sam kvalitetno ceo turnir i izabrana sam u idealnu petorku. To je bio potpuno novi sport na našim prostorima, a zanimljivo je da tada niko nije imao sportska kolica kao danas, već smo koristili sopstvena. Na Paraolimpijskom igrama sam, takođe, bila deo košarkaške selekcije, ali nismo uspele da osvojimo medalju – istakla je Franciska.
Sprint i slalom
I tu dolazimo do učešća na Paraolimpijskim igrama. Najbliža odličju na toj smotri je bila u atletici, ali je dva puta završila na četvrtom mestu. Prvi put se to dogodilo 1972. u Hajdelbergu, u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj, u sprintu na 60 metara u kolicima.
– Četvrta pozicija je najlošija moguća stvar koja može da se dogodi sportisti, kada znate da ste tako blizu medalje. Očekivala sam bolje rezultate u Hajdelbergu, imajući u vidu druge uspehe koje sam imala u tom periodu na velikim takmičenjima. Jedna desetinka mi je nedostajala za bronzu u sprintu na 60 m, a osam godina kasnije se ponovilo četvrto mesto, ovaj put u slalomu. To mi je sve teško palo, jer nije vam bitno i nemate za čim da žalite kada ste dvadeseti, ali kada ste četvrti ostaje žal jer ste bili tako blizu cilja. Daleko od toga da moj plasman nije bio uspeh, ali silno sam želela medalju. Život je takav, neko dobije, dok neko mora i da izgubi.
Franciska nije imala velika očekivanja od tog drugog učešća na POI u Arnemu 1980, ali je, ipak, bila u konkurenciji za odličje.
– U Holandiji nisam važila za favorita, pošto je bilo mnogo mlađih i uspešnijih sportista u to vreme. Vozila sam kvalifikacije u slalomu i moram da priznam da nisam imala neka očekivanja. Iznenadilo me je kada mi je saopšteno da sam u finalu, pošto sam se već bila raspremila. Na brzinu mi je trener namestio opremu i uspela sam da dođem do tog četvrtog mesta. Dobro se sećam toga i danas. Japanka je bila za dlaku bolja od mene.
Mnogi se nisu ranije susretali sa disciplinama u kojima je Franciski zamalo izmakla medalja, pa je rado bliže objasnila kako to izgleda:
– Sprint je sličan onom u atletici, u kolicima se trkamo na 60, 100, 400 m… Sa druge strane, slalom je sličan skijanju. Imate čunjeve, morate da obilazite prepreke i da tako ostvarite najbolje vreme. Pored trkačkih disciplina, na Igrama sam bila dobra i u bacanju diska, malo mi je nedostajalo da osvojim medalju, ali nije mi se dalo, a bacala sam i koplje i kuglu…
Kraj posle Holandije
Najveći događaj za sportiste, pored samog takmičenja, uvek donosi i niz zanimljivih priča iza kulisa. Franciska se rado priseća boravka na Paraolimpijskim igrama:
– Organizacija u Holandiji 1980. bila je na visokom nivou. Zaista sam bila oduševljena, pošto je sve bilo prilagođeno osobama sa invaliditetom. Vozili su nas na takmičenja, kao i u grad posebnim kombijima sa rampom za kolica. To je nešto sa čim se ranije nisam susretala. Kamp je bio u jednom šatoru gde smo imali krevete i oni su, takođe, bili prilagođeni invalidima. Većinu vremena smo provodili tamo, atmosfera je bila fenomenalna i svi smo se družili. Prethodno, u Hajdelbergu, bili smo smešteni u studentskom domu. Nemci su se isto pokazali kao dobri domaćini. Sve to je bilo iznenađenje za mene pošto bivša Jugoslavija nije mogla da se pohvali dobrim uslovima za osobe sa invaliditetom. Kod nas su čak i trotoari bili podignuti, tako da nismo nigde mogli kolicima. U Nemačkoj je već tada sve bilo na višem nivou.
Posle POI u Arnemu 1980. odlučila je da stavi tačku na više nego uspešnu sportsku karijeru. Iz Ljubljane se vratila u Zadar, gde je niz godina bila na čelu udruženja invalida.
– Odrasla sam u mestu gde su ljudi mislili da invalid u kolicima ne može ništa da uradi, pa sam se trudila i da razbijem taj stereotip. Na ličnom primeru sam pokazala kako se može imati ispunjen život, putovati, ne zavisiti ni od koga – zaključila je Franciska Ševarac.
Kad Krešo dođe u posetu
Nema dovoljno reči kojima bi Franciska opisala poštovanje koje gaji prema Krešimiru Ćosiću, jednom od simbola Zadra i jugoslovenske košarke:
– Ne samo da je bio sjajan košarkaš, već je bio i veliki čovek. Sećam se kako su me jednog dana iznenadile moje prijateljice, kada su mi rekle da mi stiže gost iznenađenja i da pripremim kolače. Kad ono u dvorištu Krešimir Ćosić! To je bio šok za mene, naravno pozitivan. Od tada smo postali veoma dobri drugovi. Slao mi je razglednice gde god da je igrao. Nažalost, napustio nas je pre mnogo godina, ali sam imala čast da upoznam takvu ljudinu!
