Posle bolnog iskustva iz Montreala 1976, kada je bio četvrti, Srećko Pejović (68) nije posustao, pa je dve godine kasnije osvojio srebro na EP u Kopenhagenu, dok je na kontinentalnom nadmetanju u Gracu 1979. ponovo bio četvrti, oba puta u gađanju vazdušnom puškom. Usledile su Igre u Moskvi, na kojima zbog bojkota u vreme Hladnog rata nije bilo mnogih takmičara iz zapadnih zemalja, pre svega iz SAD. To ga je vinulo među glavne favorite za odličje. Međutim, odlasku u SSSR prethodila su dva događaja koja su ga omela da se bolje pripremi – odsustvo sa Svetskog prvenstva u Seulu 1978. jer tadašnja Jugoslavija nije imala diplomatske odnose sa Južnom Korejom, kao i promena puške.
– Interesantno je to što su za mene čak organizovali konferenciju za medije, bio sam među favoritima na tim Igrama. U Moskvi me je novinar pitao u vezi s tim, konstatovao je da nema Amerikanaca i Nemca, osvajača medalja iz Montreala, da sam ja tu sada prvi, glavni favorit… Čudan je sport. Ja sam tako 1978. bio najbolji na svetu u trostavu i dobio sam kao poklon pušku od proizvođača, sponzora, novi model. “Upecao” sam se i uzeo je za treninge. Ispostavilo se da nije bila zadovoljavajućeg kvaliteta, nastavio sam da treniram intenzivno, a rezultati su mnogo pali – objašnjava Pejović.
Pokušaji da se naknadno ispravi propušteno nisu uspeli.
– Kad sam išao da intervenišem, rekli su mi da će sve biti u redu kada se naviknem. Tako sam izgubio vreme i samopouzdanje, što je normalno, kao i u svakom drugom sportu. Kada sam se vratio na staru pušku, video sam da sam bio u pravu, da je u tome bio problem, ali tada je bilo kasno, Igre 1980. bile su izgubljene.
Menjao bi Moskvu za Los Anđeles
Na kraju, u Moskvi je bio daleko slabije plasiran nego u Montrealu, kao i osam godina kasnije u Seulu, a najbolji rezultat na ta dva takmičenja je podeljeno 17. mesto u disciplini MK puška trostav na nadmetanju u SSSR. Na Igrama održanim 1984. u Los Anđelesu nije učestvovao odlukom selektora.
– I ranije sam govorio da ako bih nešto u životu menjao, to bi bio odlazak u Moskvu za mesto u Los Anđelesu. U SSSR sam otišao u totalnoj krizi, mogu da priznam sada kao sportista da to verovatno ne bih ni učinio da prethodno nisam bio četvrti u Montrealu jer sam stvarno loše gađao. I atmosfera je bila drugačija nego u Kanadi, nedostajalo je mnogo sportista… Međutim, za Olimpijske igre u Los Anđelesu sam se konsolidovao, oženio sam se, dobio decu, trenirao. Promenio sam pušku, vratio staru i počeo dobro da gađam. Iskreno, očekivao sam da idem i bio sam spreman za medalju, ali me selektor nije stavio u reprezentaciju. Otišao je Goran Maksimović, koji je na sledećim Igrama postao olimpijski pobednik.
Do apsolutnih 400 u Minhenu
Tako je Srećko priveo kraju karijeru posle trostrukog učešća na Igrama, ranije pomenutog srebra iz Kopenhagena 1978, četiri ekipna odličja s kontinentalnih takmičenja (prvaci Evrope u Zagrebu 1989, prethodno dva srebra i bronza), za koja kaže da su se ranije više cenila, kao i apsolutnog svetskog rekorda. Upisao ga je na Svetskom kupu u Minhenu 1987, kada je pogađao centar za centrom u ležećem stavu trostava, do apsolutnih 400. Dve godine kasnije, posle tog njegovog podviga, došlo je do smanjenja meta, ali nije bilo potrebno mnogo vremena sportistima da opet počnu da postižu maksimalne rezultate.
Po završetku takmičarske karijere Pejović se angažovao kroz trenerski posao i rad u našoj “streljačkoj kući”, jedno vreme i kao selektor reprezentacije, ima i četvorogodišnje iskustvo iz Kuvajta… Naš sagovornik je posebno ponosan na to što je učestvovao u organizaciji više velikih međunarodnih takmičenja na ovim prostorima u 21. veku, koja su pomogla razvoju streljaštva u Srbiji:
– Kroz sve što je naša država prošla, sankcije i borbu za status, teško nam je bilo tih godina uopšte da se bavimo streljaštvom, nismo imali municije. Mi smo bili pod sankcijama kao da smo vojna organizacija Nismo imali ni objekte, pa smo kroz privatni aranžman uspeli da obezbedimo strelište u Kovilovu i da dobijemo organizaciju EP 2005, potom i 2011, kao i Svetskog kupa 2010. Na taj način smo uspeli da pokrenemo neke stvari – zaključio je Pejović.
Poznanstvo sa Stivensonom
Na Olimpijskim igrama u Moskvi Srećko Pejović se susreo sa čuvenim kubanskim bokserom Teofilom Stivensonom, koji je tih dana stigao do trećeg olimpijskog zlata.
– U Olimpijskom selu smo se vozili otvorenim električnim automobilima. Seo sam u jedan od njih pored čoveka koji mi je delovao poznato. Pitao sam ga kako se zove, a on se ljubazno predstavio, bez imalo arogancije, rekao je da se zove Teofilo Stivenson. Tu smo se upoznali i sprijateljili, bili smo kasnije u kontaktu – prisetio se Pejović.
