Očekivalo se da će Olimpijske igre održane krajem leta 1972. na kojima je naš sagovornik Ištvan Semeredi (74 godina) podelio četvrtu poziciju na rvačkom turniru, u kategoriji preko 100 kg, proći u znaku sporta i svega lepog što može da donese, da će u centru pažnje biti priče sportista, rezultati i rekordi, u skladu i sa sloganom tog događaja promovisanim od strane domaćina – “Srećne igre”.
Nažalost, dogodilo se potpuno suprotno. Minhen 1972. ostao je upamćen po terorističkom napadu koji je odneo ukupno 17 života, među njima 11 izraelskih sportista, trenera i drugih predstavnika. Igre su bile prekinute na 34 sata i nastavljene posle komemoracije na Olimpijskom stadionu, sa smanjenim brojem učesnika, pošto su, pored Izraela, još neke države povukle sportiste. Olimpijski krugovi su tih dana bili obojeni u crno od strane članova palestinske terorističke grupacije “Crni septembar”… Ištvan se nerado priseća ovog zastrašujućeg događaja:
– U Olimpijskom selu sam bio kada se dogodio teroristički napad. Iz zgrade u kojoj smo se nalazili videli smo ljude koji su ležali mrtvi. Sećam se da je terorista bio u žutoj majici, nosio je šešir i u ruci je držao automatsku pušku. U tom trenutku je izašao na terasu i počeo da puca. To se sve odvijalo na nekih 100 metara od nas. Moj tim i ja smo se spustili u garažu i tamo smo bili neko vreme. Kada smo se vratili u sobe, zatekli smo otvorene prozore, vrata, ormare, iako smo pre toga sve zaključali. U tom trenutku smo naišli na čoveka koji je bio u vojničkim pantalonama i on nam se obratio na srpskom jeziku. Rekao nam je da je sve pod kontrolom i da možemo da se smirimo. Nama nije bilo svejedno, pogotovo kada smo ugledali snajperiste na krovovima.
Nevoljni kraj u nacionalnom timu
U najboljim sportskim godinama, na vrhuncu karijere, Semeredi se oprostio od nacionalnog tima. Podsetio se kako je to bila odluka njegovog trenera, koji ga više nije stavljao na spisak za velika takmičenja posle jednih priprema, uz dodatak da prethodno nije bilo nesuglasica:
– U periodu kada je moja supruga bila trudna, na pripremama sam bio mesec dana. Vikendom smo se svi vraćali kućama, da budemo sa porodicama. Baš taj vikend kada je moja žena trebalo da se porodi, trener mi nije dopustio da se vratim kući. Nisam znao šta je razlog, pošto je svima bilo dopušteno da odu osim meni. Ni danas to ne znam. Na kraju sam, ipak, otišao i vratio se u ponedeljak kako bih nastavio pripreme. Posle toga sam trenirao redovno, ali pred takmičenje mi je saopšteno da neću ići na Svetsko prvenstvo. Više se nisam vraćao u reprezentaciju, iako sam bio njen član osam godina. Igre u Minhenu su tako ostale jedine na kojima sam bio učesnik. Da sam ostao u nacionalnom timu, smatram da bih otišao i u Montreal 1976. i u Moskvu 1980. i da bih tada imao veće šanse da osvojim medalju nego u Minhenu. Jednostavno, nisam imao sreće.
Četvrto mesto kao sudbina
Glavni junak ove priče je više puta bio blizu vrha, ali mu nije pošlo za rukom da donese odličje sa najvećih međunarodnih takmičenja. Pored OI, četvrti je bio i na EP u Helsinkiju 1973.
– Medalja je bilo u mlađim kategorijama. Tako sam, kao junior, učestvovao na takmičenju olimpijskih nada u Italiji i popeo se na vrh, osvojio zlato. Međutim, uvek mi je malo nedostajalo da i među seniorima osvojim odličje na značajnijim takmičenjima, više puta sam se plasirao od četvrte do šeste pozicije.
Naš sagovornik se nadmetao, pre svega, u grčko-rimskom, ali je stekao iskustvo i u slobodnom stilu.
– Na SP u Kanadi 1970. učestvovao sam prvo u grčko-rimskom stilu. Kada smo završili to takmičenje, više nas se dogovorilo da se oprobamo i u slobodnom stilu, jer Jugoslavija nije imala predstavnika. To je nešto u čemu se nikada ranije nisam nadmetao. Iako sam učio zahvate na treningu, to je nešto sasvim drugačije. Na kraju, na merenju smo se pojavili jedino Josip Čorak i ja. Tog jutra su me probudili pet minuta pre merenja i otrčao sam bos do mesta gde se održavalo. Trener Ljubomir Ivanović Gedža me nije očekivao, ali kada sam već došao, rekao mi je da stanem na vagu. To je sve počelo iz šale sa društvom iz reprezentacije, ali nas dvojica smo došli na merenje i takmičili se – prisetio se na kraju Semeredi još jednog iskustva.
