Kompleksnost svakodnevnog života, koji donosi bezbroj izazova, sučeljavanja, prepreka, naravno i lepih trenutaka, svakako nadilazi pojednostavljenu sliku kakva je vidljiva u javnom prostoru samo na osnovu finalnog “proizvoda”.
Sport je segment društva u kojem se jasno vidi rezultat, na osnovu kojeg se rangiraju više ili manje uspešni, ali je više nego surova granica od koje se neuporedivo manje ceni uloženi napor i ne vrednuje adekvatno značaj rezultata koji je ostvaren. Ta linija razdvajanja je postavljena najčešće ispred četvrtog mesta i simbolizuje se kroz dodeljivanje medalja i drugih priznanja onima koji se plasiraju iznad, kao i mnogo izvesniju mogućnost zaborava za sve druge.
Tokom ove serije, u prethodnim nastavcima, otrgnut je od zaborava tek delić takvih priča, iz olimpijskog segmenta. A, podsećanja radi, prema analiziranim podacima, četvrta pozicija je najveći uspeh na Igrama za naših 75 olimpijaca i 13 paraolimpijaca.
Četvrti sa odličjima
Takođe, mnogo je i onih koji su osetili taj usud četvrtog mesta, ali su pre ili posle toga stigli do medalje. Misli nekih od njih su zabeležene u knjizi, pa tako i naše čuvene stonoteniserke Borislave Perić Ranković, koja sa Paraolimpijskih igara ima zlato (iz Rio de Žaneira 2016) i dva srebra (iz Pekinga 2008. i Londona 2012) u pojedinačnoj konkurenciji. Takođe, vlasnica je srebra iz Brazila pre pet godina u paru sa Nadom Matić, do kog su stigle posle dva uzastopna četvrta mesta (u Pekingu i Londonu), a uspešne su potom bile i u Tokiju ovog leta, kada su upisale bronzu.
– Za svakog sportistu, pa i ekipu, četvrto mesto je najgore, iz razloga što ste imali dve šanse da osvojite medalju, a nijednom niste uspeli. Sa druge strane, kada ostavite dosta rivala iza vas to jeste uspeh, ali sportisti ostane onaj gorak ukus… Sve u svemu, nije lako biti četvrti. Kaže narodna poslovica: “Došle smo do vode, ali se nismo napile.” Upravo je tako biti četvrti – naglasila je Borislava.
Među primerima je i golman Tomislav Ivković, jedini član generacije jugoslovenskih fudbalera koja je bila četvrta na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980, a koji se našao u selekciji i četiri godine kasnije, kada je osvojena bronza u Los Anđelesu.
– Iza četvrte pozicije stoji veliki trud, a na kraju je najgore – ostavlja sportistu bez medalje. Može da se meri jedino sa drugim mestom, jer i kada uđeš u finale i izgubiš, moliš Boga da nikad nisi ni ušao u finale. Prosto, u sportu nekada odlučuje i faktor sreće… Možda taj rezultat kasnije vredi mnogo više, postaje mnogo značajniji nego što se misli u trenucima kada se to dešava, kada smo na terenu – naglasio je Ivković.
Sačuvano od zaborava
Kako god da se tumači, “biti četvrti” je fenomen koji nema kraja i jedinstven zaključak – i koji iznova dobija neke nove junake. Još je mnogo nezabeleženih priča i mnogo onih koje će tek nastati, portreta ljudi, misli o tim unutrašnjim i spoljašnjim borbama, sportu uopšte, duhu vremena, kroz novinske stupce i druge medije… A, kada je reč o zabeleženim, kroz knjigu, zatim i serijal u “Vestima”, sačuvan je bar deo priča koje bi, protokom vremena, imale sve manju prepoznatljivost za generacije koje dolaze, pa bi tako možda bili zaboravljeni i njihovi junaci, osim možda kroz pomenute brojke, rezultate.
Stigli i do Krfa
Knjiga “Biti četvrti: šampioni bez olimpijske medalje”, uz prigodne dresove na kojima se nalaze potpisi aktera, ovog proleća i leta je na svojevrsnoj turneji kako bi primerci stigli i do onih koji nisu mogli da prisustvuju promociji. Tako se ovih dana na Krfu prof. dr Radivoje Petrović susreo sa čuvenom atletičarkom Slobodankom Čolović Maričić, četvrtom iz Seula 1988, što je ovekovečeno i fotografijom ispred Srpske kuće na ovom ostrvu.
Naravno, dobar glas se daleko čuje, pa se tako u Grčkoj čita i serijal “Vesti” o četvrtima na Igrama.
Ponosni na studente
Studenti sportskog novinarstva Fakulteta za sport Univerziteta “Union – Nikola Tesla” dali su nemerljiv doprinos realizaciji ovog poduhvata. Učesnici su bili: Uroš Selenić, Aleksa Janković, Elena Deleva, Đorđe Samoilović, Dušan Fatić, Stefan Stanković, Aleksandar Stajkovac, Ognjen Borjanović, Aleksandar Filipović, Filip Ljubisavljević, Anđelija Ratić, Dušan Krstić, Miloš Dragović, David Radanović, Miloš Petrović, Sara Đorđević, Aleksandar Brežanin, Boško Petrović, Ana Ratković, Nemanja Andrić, Ivan Miletić, Stefan Branežac, Vukić Stojanović i Atanasije Nikolić.
Sećanje na Ivanku Gajić
Pored autora Predraga Bajića i studenata, kao i izdavača – Fakulteta za sport na čelu sa predsednikom Saveta Bojanom Sekulićem, u realizaciji knjige su učestvovali profesori doktori Radivoje Petrović, kao urednik, zatim Zoran Jevtović, Vladimir Koprivica i Zoran Aracki kao recenzenti i Jadranka Božić u lektorskom segmentu. Dizajn i grafička obrada je delo studija Katsumoto, koji vodi Nenad Živkov, a priprema i štampa Enesa Bajramovića i Grafičko-medijske škole iz Beograda. Za dizajn dresova odgovorna je Andrea Bratić. Naravno, bez fotografija ovakav projekat ne bi bio potpun, pa tako zahvalnost ide i Nebojši Paraušiću i agenciji MN PRESS, kao i svima drugima koji su doprineli i podržali ovaj projekat.
U knjizi se nalazi i sećanje na prof. dr Ivanku Gajić, osnivača i dekana Fakulteta za sport, koja je od prvog dana stala uz ovaj projekat i zdušno ga bodrila.
