Olimpijske igre predstavljaju jedinstven događaj za sportiste, a naša junakinja Zorana Arunović (35 godina), jedna od najboljih strelkinja u istoriji Srbije, imala je do sada tri puta priliku da učestvuje, što je rezultiralo sa dva četvrta mesta: u Londonu 2012. i u Tokiju 2021. uz nadmetanje i u Rio de Žaneiru 2016. U razgovoru sa njom smo se prisetili i svakodnevne rutine koju podrazumeva tako veliki događaj.
– Do završetka takmičenja sve izgleda kao “dan mrmota”. Bukvalno ustaješ ujutru, ideš na doručak, vratiš se po stvari, pa ideš u autobus, do strelišta, onda si ceo dan tamo, pa se vratiš nazad i jedeš, istuširaš se i legneš… Život kreće tek kada počnu da se završavaju pojedina takmičenja, onda polako pada tenzija, dolazi do opuštanja, od nekog desetog dana pa nadalje. Tada ne možeš na red da stigneš u Mekdonaldsu ni za kafu, a do tada je sve po protokolu, striktna dijeta i slično – istakla je Zorana.
Nalazila je vremena da bodri druge srpske sportiste, a neka prijateljstva su ostala intenzivna i posle Igara. Takođe, imajući u vidu iskustvo, može da uporedi olimpijsku atmosferu na čak tri kontinenta, pošto se nadmetala u Evropi, Južnoj Americi i Aziji.
– U Londonu je bilo najlepše u Olimpijskom selu, dok je u Japanu sve bilo potpuno drugačije zbog pandemije korona virusa. Svako jutro se davao uzorak pljuvačke, što je značilo da stalno moraš da se testiraš i da postoji šansa u svakom trenutku da budeš pozitivan. Takođe, nismo imali mogućnost da odemo da se prošetamo i da budemo turisti bar na jedan dan. Preporuka je bila takva da tokom slobodnih aktivnosti boravimo u našim sobama i da se ne mešamo sa drugim ljudima. Što se mene tiče, poštovala sam te preporuke do kraja, pošto mi je bilo bitno da ostanem negativna na svakom od tih testova, da ne ugrozim mogućnost da se takmičim.
Jelena uvek prisutna
Olimpijska poglavlja su tek fragment, naravno veoma značajan, Zoranine duge i uspešne karijere. A kroz sve te avanture je prošla sa sestrom Jelenom, koja joj je uzor, veliki oslonac u životu i trener zvanično od 2010. kada je odlučila da prekine svoju karijeru i potpuno se posveti trenerskom pozivu. Posle početnog uigravanja i jasnog razgraničenja porodičnog i odnosa trener-sportista, koliko god da to zna da bude teško, što su obe istakle, ova saradnja se pokazala plodonosnom. Uz to, danas grade i novu streljačku priču u njihovom klubu Olimpik 011, posle godina u Policajcu i Crvenoj zvezdi.
-Uspela sam da preskočim sve ono u čemu je Jelena zapela kao strelac. Navodila me je gde da idem, a gde ne, kada da skrenem, da hvatam neke nove pravce. Ona je moj glas razuma, jer ja često nisam razumna, moj balans.
Kako kaže Zorana, bitno je naći se u okruženju ljudi kojima se veruje:
– Jeleni verujem i mogu da se oslonim na njeno mišljenje, da nije subjektivno, nego da doprinosi da dođemo do rešenja. Bilo je situacija kad mi ništa nije išlo od ruke, iako sam sve radila, trenirala. Dešavalo se da ne vidim izlaz iz takve situacije, iako sam stalno investirala u sebe. Tada sam pomišljala i da prekinem, da završim dok još imam respekt prema sebi, dok još ja želim, a ne kada zbog loših rezultata budem primorana da to učinim. I da je Jelena bila mišljenja da više nema smisla, rekla bih da je kraj. Ali, kada ja nemam snage, ona je tu da me malo pogura, što mnogo znači, da mi kaže na lep način kako možemo da iskoristimo i neku tešku situaciju.
Snažna vera donosi uspeh
Kod vrhunskih sportista razočaranja često prerastaju u podstrek za poboljšanje i nadmašivanje samog sebe. Zbog toga se Zorana nije već sada posvetila nekom drugom poslu u okviru olimpijske porodice, što je istakla kao želju po završetku karijere. Sačekaće to još neko vreme, jer još mnogi gradovi sveta čekaju da vide njene hice u centar mete. Mesta za poboljšanja i korekciju grešaka uvek ima, samo je bitno ostati uporan, posvećen radu, bez obzira na probleme, povrede, stres kao izraziti faktor uspeha i neuspeha u ovom sportu, što je i poručila na kraju razgovora na osnovu sopstvenog iskustva.
– Pouka je takva da koliko god da je veliko razočaranje, čovek, ipak, ne treba da odustane. I danas imam padove i dođe mi da odustanem, ali nekako mi je to u krvi i uvek kažem da još nije vreme. Koliko god da je teško, uvek treba naći nešto što inspiriše da se ide dalje. I, ako se snažno veruje u uspeh, onda će se i uspeti – zaključila je Zorana Arunović.
