Oprobala se u mnogim sportovima, poput tenisa i džudoa, bila bi dobra i u rukometu da je pošla tim putem, a i bacačke discipline u atletici su joj oduvek bile primamljive. Međutim, Zorana Arunović (35 godina) je završila u sportu koji nije odabrala ona već je taj sport odabrao nju.
To je streljaštvo, koje zahteva maksimalnu koncentraciju i mirnu ruku. Dva puta je bila četvrta na Olimpijskim igrama, u Londonu 2012. i u Tokiju 2021, što je bio povod za razgovor. Ali upravo je Zorana jedan od naših sagovornika kojima je san o olimpijskoj medalji i dalje više nego aktuelan, pa smo krenuli upravo odatle, od izazova u narednom periodu.
– Nisam neko ko trenira samo da bi trenirao, odnosno zato što nema drugih obaveza u životu. Hoću da budem u vrhu i moja želja jeste da se plasiram na Olimpijske igre u Parizu 2024, ali i da pokušam da osvojim medalju. Sada već spadam u grupu kako starijih, tako i jakih strelaca, koji su na visokom nivou dugi niz godina. Videćemo šta donosi sutra – istakla je odmah Zorana.
Najgore je biti četvrti
Malo je nedostajalo da već prošlog leta okači olimpijsku medalju oko vrata, ali ne bi trebalo da se zaboravi koliko je teško uopšte stići do Igara i do visina kao što je četvrta pozicija, pa je i to veliki uspeh. U Japanu je Zorana to učinila u miksu, u disciplini vazdušni pištolj 10 metara, sa Damirom Mikecom, koji je prethodno osvojio srebro u pojedinačnoj konkurenciji, a s kojim godinama niže odličja na drugim takmičenjima. To su potvrdili i pre nekoliko dana na Mediteranskim igrama u Oranu, gde su se takođe pozlatili. Ipak, taj put, u dvoboju za olimpijsku bronzu bolja je bila Ukrajina.
– Četvrto mesto je najgore mesto, što se potvrdilo i u Japanu. To je bio udarac za mene. Sve sam već iskusila u Londonu i u glavi mi je bilo samo da se to ne desi ponovo, pošto znam kakav je bio pakao tada, koliko sam bila tužna. Međutim, ponovilo se i jedina razlika je u tome što imam to iskustvo, pa sam normalno prihvatila, iako daleko od toga da mi je drago. Sportisti moraju da budu spremni na to da jednog dana mogu da pobede, a drugog da izgube, a ja nisam imala puno momenata u karijeri kada sam gubila. Nisam mogla ni da tugujem dok sam bila u Tokiju, nije bilo mnogo vremena za emocije, pošto me je ubrzo čekalo novo nadmetanje. Sve to me je sačekalo kada sam se vratila u Beograd.
I pre i posle tih Igara Zorana je nizala uspehe. Navikla nas je na odlične rezultate još od juniorskih dana, na domaćoj i međunarodnoj sceni. Sakupila je na desetine vrednih odličja sva tri sjaja sa svetskih i evropskih prvenstava, svetskih kupova, Evropskih igara… Naravno, tu je i svetski rekord i mnoga druga priznanja, a njena specijalnost je vazdušni pištolj 10 metara.
Teški dani u Londonu
Ključni trenutak, koji je doveo u centar pažnje ovdašnje sportske javnosti, odigrao se u Nemačkoj 2010. kada je osvojila zlato i dva srebra. Tada je obezbedila kvotu za prve Igre na kojima je bila četvrta, u Londonu 2012. u disciplini MK pištolj 25 metara. Teško je podnela taj rezultat, toliko da joj je dugo trebalo da se oporavi i nastavi dalje.
– Posle tih Olimpijskih igara, kada sam prvi put bila četvrta, baš sam bila tužna i kako je vreme prolazilo, bilo je sve teže. Čak sam pomišljala kako više ne mogu da se bavim streljaštvom, da ne mogu to više da iznesem. Međutim, u razgovoru sa sestrom Jelenom odlučile smo da nastavimo, da vidimo šta možemo dalje. I već sledeća godina bila je kao iz snova… Kad razmišljam o tome, o onome što je nedostajalo – to je malo više sreće i nekog možda mog strpljenja u kvalifikacijama, gde sam napravila nekoliko grešaka. Da sam tu imala samo malo bolji rezultat, verovatno bi bio drugačiji ishod.
Dok se Zorani činilo da se ceo svet oko nje ruši posle tog četvrtog mesta, usledilo je nešto što će pamtiti zauvek. Njenu upornost, rad i posvećenost prepoznali su prijatelji i komšije, koji su joj priredili nezaboravan doček ispred zgrade u Beogradu u kojoj je živela, a fotografija na zidu ostala je svedok tog vremena.
– Mislila sam da ću u roku od mesec dana da dobijem brkove i da ću da ostanem bez očiju, ali je slika ostala u hodniku zgrade. Bila sam indisponirana pri povratku, ali kada sam sve njih videla, popravilo mi se raspoloženje. To je bilo u jedan ili dva ujutru, čak su i mala deca ostala budna i svi su me dočekali, cela zgrada. Napravili su vatromet, sećam se da je ceo ulaz bio iscrtan u bojama srpske zastave, a tu su bile i motivacione poruke i moje fotografije iz Londona koje je neko skinuo s interneta i okačio po zidovima. Sve to je bilo veoma lepo – naglasila je Zorana Arunović.
Pune kutije odličja
Zorana ne broji odličja, pošto ih je mnogo, ali ih sve čuva:
– Kad me pitaju koliko imam medalja, kažem da imam tri pune kutije za cipele. Naravno, izložena su najznačajnija priznanja, ali mnoga mi stoje tako neko vreme i onda ih odložim u kutiju, zbog nedostatka prostora. Imam i ogroman broj akreditacija sa takmičenja, koje odlažem, takođe u kutije za uspomenu.
