Nadimak Čelik za našeg sagovornika nije vezan samo za prezime. Kada se spomene, izaziva poštovanje kod brojnih Užičana, a zašto je to tako videli smo kada smo se uputili u grad na Đetinji da se susretnemo sa Željkom Čelikovićem (53 godine), osvajačem brojnih odličja na domaćim i međunarodnim atletskim takmičenjima i višestrukim učesnikom Paraolimpijskih igara i četvrtim u Sidneju 2000. Prvobitni dogovor je morao da bude odložen zbog početka pandemije korona virusa, ali je vredelo sačekati bolju priliku i upoznati se sa čovekom koji je priznanja stekao trudom, radom i ogromnom voljom.
– Potičem iz veoma siromašne porodice, majka domaćica, otac fizički radnik, tipična seoska porodica koja je veoma teško živela. Da nije bilo majke ne bih nikad upisao srednju školu, gde sam prvu godinu završio u jednoj majici, jednoj dukserici i pantalonama. Naravno, kao i svi dečaci maštao sam kako ću jednog dana zaigrati u nekom velikom fudbalskom klubu. Igrao sam na školskim takmičenjima i bio veoma dobar, ono što kažu “brzanac” – započeo je priču Čeliković.
I lepo i ružno u 1997. godini
Ipak, susret sa “kraljicom sportova” se ispostavio kao početak ljubavi za ceo život. Bez obzira na životne izazove, uvek je nalazio vremena za treninge, o čemu govori i sledeći primer:
– Morao sam da idem u nadnicu. Kada se pravio stadion u Lučanima, ja sam radio od početka do kraja. Pošto se radilo od šest ujutru do osam uveče, ustajao sam u pola četiri da treniram, pa sam ponovo trenirao posle posla, tako da sam spavao bukvalno pet sati… Upisao sam zanat, ovde u Valjaonici, pošto se dobijala stipendija. Kada sam otišao da vidim gde to treba da idem, bila mi je muka, pošto je lakše kopati kanal nego tamo raditi. Onda sam se zaposlio tamo i opet sam trenirao za vreme posla, kad god se ukazala prilika, kada je pauza, pre smene, posle smene… Gotovo da nisam imao oporavak i odmor ni od posla, ni od treninga, toliko sam bio posvećen tome.
Život našeg sagovornika se promenio u 1997, a dva su razloga za to. Prvi je bio najlepši mogući, postao je otac, dobio je sina u martu, a drugi najteži – teška povreda na radnom mestu.
– Povredu sam doživeo u decembru, na tom bubnju u radionici koji mi je zahvatio prvo radnu bluzu, pa onda jednu ruku, pa drugu ruku, zbog čega sam proveo tri meseca u bolnici. Zanimljivo je da sam tada menjao smenu, a mogao sam da imam slobodno… U to vreme, u toj radionici, od 400 ljudi niko nije bio trezan, tada se mnogo pilo, osim mene. Jedini ja trezan i povredim se… Zahvatilo mi je obe ruke do laktova, u bolnici u Užicu su rekli da neću stići do Beograda… Izgubio sam funkciju desne ruke, a leva mi je u funkciji 30 odsto i od tada sve radim levom, iako sam bio izraziti dešnjak, levom nisam mogao ništa, tako da sam morao sve ispočetka. Imao sam dosta komplikacija, tromb, vodu u plućima i drugo, ali opet me je izvukla ta neka moja upornost.
Presudna uloga selektora Vlade
Čak i u trenucima kada je ležao u bolničkoj postelji, boreći se za život, Željko je razmišljao da li će ponovo moći da izađe na atletsku stazu i da ponovo trči.
– Kada su me prebacili na ortopediju, učio sam ponovo da hodam 40 dana, ali sam ležeći u krevetu radio trbušnjake. Izašao sam iz bolnice sa mnogo većom kilažom, što mi je smetalo. Otišao sam na Zlatibor i počeo polako da trčim, da se vraćam, pa u Ribarskoj Banji i posle u Užicu, u mom atletskom klubu.
Na nagovor selektora atletske reprezentacije Jugoslavije Vlastimira Golubovića odlučio je da se oproba u konkurenciji sportista sa invaliditetom, a prvu priliku za to imao je na Svetskom prvenstvu u Barseloni, u avgustu 1999:
– Sreli smo se na planinskom trčanju na Kablaru. Nisam odmah pristao, ali me je pritiskao, navaljivao i uspeo je da me nagovori. Po vizu smo tada morali u Budimpeštu i jedva smo je dobili, čekali smo sedam dana, čak smo potom jedva stigli na avion za Španiju, čekali su nas. Kada smo stigli tamo i kada sam video kakvi sve stepeni invaliditeta postoje, rekao sam sebi da ja nisam nikakav invalid. Na 5.000 metara sam bio četvrti, a na dvostruko dužoj deonici sam osvojio srebro, koje mi je donelo mesto na Paraolimpijskim igrama 2000. godine i, kasnije, nacionalno priznanje, što mnogo znači – prisetio se Čeliković.
Inteligencija ključna u maratonu
Naš sagovornik je naglasio koliko je atletika kompleksan sport, a posebno se osvrnuo na trkačke discipline koje su njegova specijalnost:
– Da je tako lako kao što neki misle, da se samo izađe i istrči, svi bi bili atletičari. Ne kažem da je najteže, ali potrebno je mnogo više od toga. Srednje pruge i maraton su najteži. Na primer, ne može neinteligentan čovek da uspe u maratonu, mora da zna kada da zapne, kada da popusti, gde da se prestroji… Možeš da izguraš 32 kilometra, a preko toga je borba nerava. Ako posustaneš, gotovo je, vidiš kako beže ljudi ispred tebe, tu najviše strada psiha.
